Monthly Archives: May 2017

Agroksenofobija

Ima u Mačvi selo u koje se pre nekoliko godina doselila jedna holandska porodica, kupila kuću i okućnicu, zakupila i nešto zemlje okolo i počela da se bavi organskom proizvodnjom. Od čega i sada živi. Ime sela i prezime porodice poznati su redakciji, ali će ostati tajna da ne bi zapali za oko ovdašnjim sve uticajnijim agroksenofobima, tj. protivnicima prodaje zemlje strancima.

Na suprotnoj strani Srbije, u Negotinskoj krajini, već desetak godina jedna francuska porodica gaji grožđe i pravi vino, takođe uglavnom po “organskoj recepturi”, koje sve izvozi u Francusku.

Tako, eto, stranci, kojih naravno ima još, zajedno sa hiljadama domaćih, isto tako vrednih i posvećenih poljoprivrednika, razvijaju poljoprivredu u Srbiji.

Sasvim je suprotno, međutim, ovo što sada radi Vlada Srbije. Radi se naravno o konkursu za zakup državnog zemljišta čiji bi rezultati, tj. pobednici, kako je nedavno obelodanjeno, trebalo da budu poznati do 1. juna. Na konkurs je stiglo tačno 219 prijava, od kojih će, prema rečima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, biti izabrano 15-20. O tom zakonskom rešenju već je na ovim stranicama pisano, ali nije zgoreg nešto ponoviti, a ima se štošta i dodati. Najpre, kada je o ovom drugom reč, valja podsetiti da je ovaj model zakupa praktično isti kao onaj koji je primenjivan prilikom privatizacije. I tada je, naime, propisano da nije najvažnija cena po kojoj se nešto prodaje nego – baš kao i sada – planirana ulaganja, radna mesta, doprinos razvoju i slično. Što je, kao što je poznato, posle i dovelo do svih onih silnih problema zbog neispunjavanja preuzetih obaveza sa jedne i korupcije sa druge strane.

Drugo, prema informacijama koje su procurile u javnost, najveći broj “prerađivačkih kapaciteta” u koje će zakupci investirati predstavljaju zapravo postrojenja za preradu biogasa (koji “oslobađa” poljoprivredna proizvodnja) u električnu energiju. Za zakupce je računica jasna jer imaju osiguran plasman inače skupe struje – jedan kilovat-sat iz biogasa košta oko 15 evrocenti – jedino što je to nepovoljno za EPS, odnosno državu, jer mora struju da plaća višestruko skuplje nego što je prodaje (oko pet evrocenti za 1kWh). Važnija od toga je, međutim, činjenica da poenta posebnog vrednovanja izgradnje prerađivačkih kapaciteta nije u proizvodnji struje nego u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda višeg stepena prerade, dakle skupljih i profitabilnijih.

Konačno, kako će konkursna komisija, čiji su glavni činioci tri ministra (uz Nedimovića još čelnici resora privrede i finansija) uopšte da odlučuje koji su biznis planovi najbolji? To nema veze ni sa znanjem ni sa poštenjem – mada, naravno, ni to ne treba zanemariti – već sa činjenicom da je tržište jednostavno takvo, promenljivo. Ono što se danas čini kao dobitna kombinacija sutra postaje put u propast; a ono što je izgledalo bezizgledno donese milione. Svaka odluka o ulaganju nosi rizik. Iz toga proističe i lična (i profesionalna) odgovornost. Ko ne snosi rizik taj ne može da bude odgovoran.

Ovako se naši ministri (svojevoljno ili ne, svejedno) malo igraju “malih bogova”. A pošto, baš kao ni oni veliki, ne snose nikakve posledice svojih odluka, one padaju na “sirotinju raju”. Ako ne služe za pokriće nekih već na nekom drugom mestu donetih odluka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. maj 2017.

 

Vučić je dobro savladao Makijavelija

Intervju Vladimir Pavićević, eksposlanik

Povod za ovaj razgovor je knjiga Vladimira Pavićevića, docenta na Fakultetu političkih nauka i bivšeg poslanika, “Više od govora – političke ideje u parlamentarnom životu”. Bez mnogo preterivanja može se reći da je “politička zvezda” našeg sagovornika zasijala punim sjajem, Pavićevićevi poslanički nastupi bili su zapaženi i cenjeni, kako zbog dostojanstvenog načina tako i zbog sadržaja, možda i više zbog ovog prvog. A onda se ta zvezda iznenada ugasila. Od toga je počeo ovaj razgovor.

Da li je ova knjiga vaša politička “labudova pesma”, možda buduća “školska lektira” ili najava povratka u politiku?
Knjigu sam odlučio da pripremim još dok sam bio narodni poslanik. Najpre zato što sam, pripremajući se za skupštinsku raspravu, mnogo radio na svojim izlaganjima. Pažljivo sam pripremao teze, birao argumente, tako da je svaki od tih govora već bio neki mali esej. I ja sam njih čuvao. Drugo, učinilo mi se da bi oni, skupljeni u jednoj knjizi, čitaocima pokazali koju sam ideologiju, koji sistem ideja i vrednosti ja zagovarao u parlamentarnim raspravama. Tako bi onaj ko želi da vidi kako je izgledao parlamentarni život u Srbiji u ovom vremenu, iz ovih mojih govora mogao da oseti neku atmosferu u parlamentu, da vidi oko kojih ideja se vodila polemika i, ono što je meni posebno važno, da vidi da u Skupštini ima mesta i za razgovor o idejama. I treće, hteo sam da ipak sačuvam svedočanstvo o svom parlamentarnom delanju, a najbolji način, po mom mišljenju, jeste knjiga. To je ono što sam ovom knjigom hteo da poručim, ništa više od toga.

Kraj vaše političke karijere došao je neočekivano. Jeste li iz politike izbačeni ili ste otišli svojevoljno?
Mislim da nisam izbačen jer sam, bez obzira a to što sam se udaljio od stranačke politike, ostao u šire shvaćenoj politici. Na primer, jedan važan događaj za srpsku politiku bili su izbori za predsednika Demokratske stranke. Mislim da sam ja odmah, među prvima, saopštio koga bih ja podržao na tim izborima. Potom, uoči predsedničkih izbora, opet sam među prvima rekao da je najozbiljniji kandidat Saša Janković i onda sam javno i pozivao i objašnjavao zašto je on bolji od drugih kandidata. Ali, kad je u pitanju srpska stranačka politika tu je, što se mene tiče, stvar završena.

VUČIĆ JE, OTKAKO JE PREUZEO VLAST, VRLO JASNO KAO SVOJ PRVENSTVENI CILJ POSTAVIO OČUVANJE APSOLUTNE MOĆI

Zašto odbijate stranački angažman?
Nije da ga odbijam, ali ja sam uoči samih predsedničkih izbora sebi dao neku vrstu pauze tokom koje sam razmišljao o svom političkom delovanju, čime sam se bavio, gde sam grešio. To vreme je u meni iskristalisalo odluku da se sa srpskom stranačkom politikom oprostim, ali da u onome što je od nje šire ostanem. Sada me najviše interesuje neka savetnička uloga. Računam da bih, pošto se bavim političkom teorijom, a imam i praktično političko iskustvo, svojim uvidima mogao da pomognem nekom pojedincu ili organizaciji.

Dobro, ako vas stavimo u tu poziciju, da li je Aleksandar Vučić danas najveći politički problem u Srbiji ili ima nekih drugih, većih?
Kad god uočim da neko ko je na vlasti primenjuje autoritarne mehanizme, za mene je to problem. Uvek kada primetim da neko različitim mehanizmima gazi izvesne slobode koje su deo savremenih demokratija, za mene je to problem. Evo i ova knjiga je svedočanstvo da sam ja, i kada sam se sretao sa gospodinom Vučićem u Skupštini, vrlo precizno reagovao na neke elemente politike koju on primenjuje poslednjih pet godina i mislim da sam bio jedan od njegovih najoštrijih i najpreciznijih kritičara. Ima zbilja mnogo problematičnih stvari u njegovoj politici i načinu upravljanja državom.

Jesu li problem samo mehanizmi ili ima i nešto drugo?
Najpre gledam kakve ideje neki političar zastupa, a onda i način sprovođenja politike i mislim da kod gospodina Vučića ni jedno ni drugo ne valja. Ali, ima tu još jedna stvar koju sam ja nazvao “izmeštanje u futur”. Mi se, naime, nalazimo u situaciji da svako malo gospodin Vučić šalje neka obećanja i onda meni deluje kao da se život građana Srbije odvija po onom stihu iz pesme Desanke Maksimović: “Sreća je lepa samo dok se čeka”. On obeća, na primer, veće plate i penzije do tad i tad. I građani čekaju, srećni, i on zna, već je na to građane navikao, da oni neće biti najsrećniji ako zaista dođe do povećanja plata i penzija nego kad to ponovo obeća. I on to već pet godina ponavlja. Na taj način, ali i ne samo na taj nego i preko mnogih drugih populističkih elemenata u politici, on zapravo ne doprinosi poboljšanju uslova za građane u ovoj državi. I to je, što se tiče njegove politike, meni najveći problem.

Da li je Vučić pobedio na predsedničkim izborima zato što su uslovi za opoziciju bili loši ili zato što opozicija nije vodila kampanju kao što je trebalo i nije bila ujedinjena?
Nekoliko je tu stvari važno. Prvo, Vučić je, otkako je preuzeo vlast, vrlo jasno kao svoj prvenstveni cilj postavio očuvanje apsolutne moći. Prvo ostvarenje, onda i očuvanje. Od tog prioriteta za njega nema većeg, tako da uoči svakih izbora on posmatra kako da sačuva moć koju je stekao, da se slučajno ne desi da je neko okrnji, da ga oslabi itd. Jedno od važnih pitanja za ove izbore je u kojoj su meri oni bili regularni. Uzmimo zastupljenost kandidata koji su konkurisali za mesto predsednika u javnom medijskom prostoru. Istraživanja su pokazala da je gospodin Vučić bio prisutan nekoliko puta više nego svi ostali zajedno. Naročito na televizijama koje imaju nacionalnu pokrivenost i ogromnu gledanost.
Nedavno su bili izbori u Francuskoj, takođe predsednički. Da li je bilo moguće zamisliti da kandidati tamo nemaju gotovo nikakav pristup medijima, je li tamo bilo moguće, na primer, da nema međusobne debate između kandidata, pa da se vidi u čemu se oni razlikuju, šta su prednosti jednog, drugog. Ovde je sve bilo postavljeno tako da bude potpuno očekivano da on pobedi. Smatram da načini kojima se Vučić služi u pripremnim fazama izbornog procesa Srbiju udaljavaju od istinske, konsolidovane demokratije. Mi ovde nismo uspeli da pređemo prag izborne demokratije, a čak i kod te izborne demokratije imamo neke defekte koji nas vraćaju miljama unazad u razvoju demokratskog poretka. To su sve velike primedbe koje u velikoj meri osporavaju legitimnost prošlih predsedničkih izbora.

Kako gledate na studentske proteste, naročito s obzirom na činjenicu da su prilično oslabili, maltene su se ugasili?
Pratio sam šta se dešava oko tih protesta, malo sam se i prošetao da vidim koga tu ima, ko su akteri i video sam da zaista nije moguće utvrditi odakle je krenulo, koje su njegove osnovne poruke, osim te jedne da, eto, imamo primedbe na tok izbora, ali i to prilično apstraktno, uopšteno. Tako da su ti protesti meni ostali u magli, kao velika nepoznanica. A primetio sam da postoje velike razlike u odnosu na proteste koji su ranijih godina bili organizovani i koji su sadržali velike političke poruke. Na primer, ja sam kao student učestvovao na protestima 96-97. godine i tu je bilo sve veoma precizno, jasno. Od samog početka. Imali smo direktan povod, to je krađa na izborima koja je bila pokazana i dokazana, bez ikakve dileme, i onda smo se mi borili za priznavanje izbornih rezultata. A ovde kao da imamo mali veo neznanja oko ciljeva protesta i nikako ne možemo tačno da sudimo o tome šta iza njega stoji.

AKO BISTE ME PITALI MOŽE LI VUČIĆ SAM DA SE MENJA, MOJE MIŠLJENJE JE DA NE MOŽE

Jeste li očekivali da oni imaju jači efekat?
Protesti su pokazali da ipak oživljava neki bunt. Čim se pojavi bunt, to je znak da nije zavladala apatija, da ljudi nisu digli ruke od svega i pomirili se sa sudbinom. Meni se to mnogo dopalo. To se, koliko vidim, sada primirilo, ali to ne znači da je bunt nestao. On može polako da se kanališe i ka političkim strankama i pokretima koji se tek rađaju, da oni svojim delanjem i u Skupštini i van nje neke njegove ideje zagovaraju kao deo svojih politika.

Kad ste pomenuli da bi neke partije mogle da preuzmu deo te energije, šta mislite kako bi partije trebalo da nastupe na predstojećim izborima?
Sigurno dolaze ovi beogradski izbori i ja bih voleo da oni budu u redovnom terminu, da konačno ustalimo praksu da se tačno zna kada su izbori – svake četvrte godine kada je reč o lokalnim i parlamentarnim, a svake pete kada je reč o predsedničkim. A ne da svake godine imamo izbore. Jer, to unosi nestabilnost u društvo. Kad je pak reč o predstojećim izborima, mislim da je jedna stvar ključna za delovanje opozicije u Srbiji; ta reč je konsolidacija. Građani očekuju da opozicija pokaže da je snažna. A zašto postoji osećaj da opozicija nije snažna? Zbog toga što je rascepkana, to je moje mišljenje. Ja sam inače protiv sektašenja.

Kako to mislite?
Konsolidacija, to znači zajedništvo. Malo više međusobnog dogovaranja. Dobar primer za to je saradnja Demokratske stranke i Saše Jankovića na predsedničkim izborima, to je dalo rezultat. Ta sinergija je obezbedila da imamo preko 16 odsto glasova za Sašu Jankovića. Za beogradske izbore mislim da se takođe mora razmišljati o nekim elementima zajedništva. Prvo da vidimo koji su to kandidati, koji će biti akteri, koje će sve političke formacije da učestvuju, pa kad se vidi ko sve učestvuje da vidimo ima li nešto što ih vezuje. Ja mislim da postoje vezivni elementi i da bi, ukoliko ih politički akteri iskoriste, to donelo bolji rezultat.

Možete li vi da budete ta tačka vezivanja ili spona jer Šutanovac vas je praktično pozvao da uđete u Demokratsku stranku, a govori se i da ste vrlo blizu Saši Jankoviću?
Mislim da je važno da ljudi koji budu nastupali u ime tih formacija prave dogovore, a ne neko ko je izvan toga. Izuzetno cenim značaj Demokratske stranke u istoriji srpske politike. Rekao bih da je ona zlatnom bojom upisala neke velike događaje u istoriji ove države koji su nas usmeravali ka slobodi, pluralizmu i demokratiji. Naravno, bilo je mnogo grešaka, nema tu nikakve dileme, ali ja verujem da treba čuvati važnost Demokratske stranke i u tom smislu i dalje podržavam gospodina Šutanovca jer otkako je postao predsednik Demokratske stranke on nije napravio, koliko sam ja primetio, nikakvu grešku.
Sa druge strane, vladavina prava bila je ključna odrednica za delovanje Saše Jankovića i kao zaštitnika građana i u njegovoj kampanji za predsednika Republike. Veoma cenim pristup obojice i nadam se da će njihove karijere ići dobrim tokom.

Da li bi opozicija, tj. ovaj njen građanski deo, na predstojećim izborima trebalo jasno da izrazi opredeljenje za Srbiju u Evropskoj uniji?
Koliko ja znam, Demokratska stranka, čak i neke druge, to imaju kao svoj cilj – da Srbija postane punopravna članica Evropske unije – ali ako je pitanje sad, na primer, treba li to potencirati, mislim da treba. Naravno, sa druge strane će doći napad – Evropska unija se raspada, a ovi evrofanatici hoće pošto-poto tamo. Tu postoji vrlo dobar kontraargument, ne navijački, pristrasan, nego sasvim racionalan. Evropa, a to znači Evropska unija, za ovih 70 godina svake decenije se suočavala sa po jednom velikom krizom i svaka ta kriza je evroskepticima, tačnije antievropejcima, služila je kao povod da kažu: gotovo je, raspada se Evropska unija, konačno smo dočekali taj trenutak. A, evo, nije se raspala. To za mene znači sledeće: Evropska unija je tokom ovih decenija razvila mehanizme suočavanja sa svakom krizom. I sada se suočava sa krizom, ali moje je mišljenje da će iz nje, kao iz svih prethodnih, izaći ojačana, možda sa jednom članicom manje, ali u grupi koja će ostati – ojačana. To onda za nas znači da naš prioritet i dalje treba da bude punopravno članstvo Srbije u Evropskoj uniji.

Ali Evropska unija je, kao i zapadna Evropa, utemeljena na liberalnim vrednostima koje u Srbiji generalno loše stoje, naročito u intelektualnoj eliti.
Dominantne struje ovde su, s jedne strane, levičarska, a sa druge desničarska, nacionalistička. Ono što ih, međutim, spaja jeste usmerenje ka čistom kolektivizmu. Iz tog kolektivizma pojedinac je izmešten kao nešto što bi moglo da bude veoma relevantno. To je i najsnažnija tradicija u Srbiji, tradicija koja se strašno neguje, koja podrazumeva ne samo antikapitalistički stav koji se onda ogleda ne samo u tome da ne valja privatizacija, da je država centar svega, da etatistički mehanizmi treba da preovladaju, nego se ogleda i u antiliberalizmu. Ja sam se u svom političkom delovanju trudio da malo razbijamo te stvari, da pokušavamo racionalnije da pogledamo šta je dobro, šta nije. I u ovu knjigu sam stavio jedan govor u kojem sam objašnjavao da država ne treba da građaninu bude tata i da ga drži za ruku dok prelazi ulicu. U pitanju je bila sasvim trivijalna stvar, nešto oko vozačkih dozvola, ali ne mogu reći da sam uspeo. Moji argumenti nisu uvaženi, a mislim da ih ministri i poslanici nisu ni razumeli.

VUČIĆ JE MAKIJAVELIJA DOBRO SAVLADAO JER SVE MAKIJAVELISTIČKE MEHANIZME PRIMENJUJE U PUNOJ MERI, DOSLEDNO I DO KRAJA

Kakav je vaš utisak o Skupštini posle iskustva koje ste imali?
Dve su stvari tu važne. Jedna je da kada govorimo Skupštini kao instituciji uvek imamo na umu koliko je ona važna. Kada kritikujemo ljude koji delaju u Skupštini treba da budemo oprezni u kritici samog parlamenta i da ne kritikujemo parlament najtežim rečima jer je, po ustavnom sistemu, parlament najvažnija politička institucija u ovoj državi. Mi možemo da kritikujemo one koji sede u parlamentu i način na koji se oni ponašaju, ali stalno treba da vodimo računa da je Skupština, kao što sam i tamo ponavljao, svetilište političkog života. Druga stvar je da li narodni poslanici u Skupštini Srbije zaista razumeju gde su. Načelno govoreći, mislim da većina to uopšte ne razume nego tu sedi zato što je poslaničku funkciju dobila kao nagradu za lojalnost svom stranačkom šefu. Ali, i ako stanje u Skupštini ocenimo najnižom ocenom, ja sam za to da se unutar nje pokuša menjati loše stanje. A mogu da navedem i jedan primer da je moguće da se uspe.

To bi bilo zanimljivo.
Svi znamo koliko je u visokom obrazovanju Srbije veliki problem plagijata. Smatrao sam da veliki princip akademske čestitosti mora da bude unesen u zakonodavstvo kao prepreka za plagijate. Delovalo je, međutim, da naprednjačka većina nikada neće prihvatiti taj princip jer je to smatrala direktnim atakom na neke istaknute članove stranke. Ipak, posle 15 meseci borbe mi smo uspeli da na svoju stranu pridobijemo ministra prosvete Verbića, koji je ubedio Vladu da prihvati da se akademska čestitost unese u zakon. To je za mene bila pobeda ne jednog poslanika ili jedne opcije nego pobeda parlamentarizma. Tako sam je i proglasio i prišao i čestitao tadašnjem ministru što smo zajednički pobedili u parlamentu za jedan veliki princip. E, ja sam za takvu borbu. Hoću preko ovog primera da kažem da je uspeh moguć.

Očekujete li da će Vučić na sledećim izborima izgubiti makar deo svoje moći?
Moram ovde malo da “zloupotrebim” svoje teorijsko znanje. Vučić se, naime, kao što je poznato, često poziva na Vebera, a ja strašno sumnjam, na osnovu svega što on govori i radi, da je čitao Vebera u celosti. Poziva se često i na Lajbnica i na Lajbnicov “dovoljan razlog”. A na osnovu svega što sam video kad je dolazio u Skupštinu i inače, sumnjam da je čitao Lajbnica u celosti. Ali ono oko čega nema sumnje, to je da je Makijavelija dobro savladao jer sve mehanizme koje mi podvodimo pod makijavelističke primenjuje u punoj meri, dosledno i do kraja. To nije dobro.

Šta to konkretno znači?
Uvek sam bežao od toga da nešto prognoziram, pogotovo je u ovim okolnostima to teško. Nadam se, budući da sam protivnik represivnih mehanizama u politici, da će borba protiv njih biti uspešna i da ćemo moći da kažemo da kao zemlja pripadamo savremenim, a ne društvima 19. veka. U tom kontekstu, ako biste me pitali može li Vučić sam da se menja, moje mišljenje je da ne može. On je toliko opijen političkom moći da je prosto nemoguće da mimo te matrice dela u politici. A vidim da je strašno raspoložen da bude dugovečan u politici jer je on, a pažljivo sam pratio sve što priča, celim svojim bićem i životom u politici, tako da mislim da on ima plan na veoma duge staze i da je ovde reč o zaista ozbiljnoj političkoj borbi. Opozicija treba da se spremi za to.

Gojković i Vučić nisu došli

Na promociji vaše knjige bilo je i nekih sadašnjih i bivših političara – govorio je Dragan Đilas, bio je Dragan Šutanovac, bivši ministar Srđan Verbić, Vesna Pešić, Janko Veselinović, koga ste još zvali, jeste li zvali predsednicu Skupštine Maju Gojković?
Naravno, ja sam poslao poziv mnogim ljudima koji su bili poslanici, šefovima poslaničkih grupa, kao i Maji Gojković. Ali uopšte mi nije odgovorila.

Jeste li zvali premijera?
Jesam, ali takođe nikakav odgovor nisam dobio. Hteo sam da i predsednik Vlade i predsednica Skupštine preko razgovora o jednoj knjizi pokažu da su spremni da se suoče sa jednom vrstom kritike. Oni su pokazali da nisu spremni na to. Nisu mi čak ni odgovorili na poziv.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 25. maj 2017.

 

Pacijent

Postoji li zdravstvo u Srbiji zbog lekara ili pacijenata? Zbog pacijenata, naravno. Ali, samo u “teoriji”. U praksi postoji zbog lekara. Evo, čitava reforma zdravstva svela se na prijem 2.000 lekara u tzv. stalni radni odnos. Fakat je da u Srbiji postoji manjak lekara – mada ne svih i ne svuda, nekih i negde ima i viška – ali to ni izbliza nije (bio) najveći problem našeg zdravstvenog sistema. Ključni problem je dezorganizacija iz koje proizlazi neefikasnost za koju niko ne odgovara, pa je ključna karakteristika našeg zdravstva – neodgovornost. A sve to proizlazi iz lošeg upravljanja, tj. menadžmenta. Počev od vrhovnog menadžera, dakle ministra.

Samo u poslednjih nedelju dana to se očitovalo u nekoliko primera. Recimo, u slučaju KBC “Dr Dragiša Mišović”, gde je zbog izgubljenog sudskog spora bilo zakazano popisivanje imovine. Uzgred, dok je premijer Vučić studentima Fakulteta za bezbednost govorio o jačanju pravne države, ministar Lončar je nekoliko kilometara dalje pravnu državu (s)rušio, pošto je golom političkom silom sprečio sprovođenje u delo izvršne sudske presude. Ili, drugi primer, afera oko izgradnje novog Kliničkog centra Niš: s jedne strane zbog neregularnosti oko tendera za opremu, sa druge zbog probijanja predviđenih rokova. Lako bi se moglo desiti da i ta stvar završi na sudu, što međutim, kako vidimo, ne znači i da će doći do razrešenja; pre će doći do još većeg zamešateljstva.

Kad smo već kod opreme, koja se u Srbiji često ističe kao najveći nedostatak, ona zapravo, prema svedočenjima naših stručnjaka koji rade u najbogatijim zemljama zapadne Evrope, uopšte nije tako loša. Mogli bi se njome, kažu, postići znatno veći efekti od sadašnjih. Australijski forenzičar Dimitri Gerustamulos je kada je video aparate beogradskog Instituta za sudsku medicinu uzviknuo: “Pa Australija nema to što Srbija ima”.

Ali, lekarski esnaf je strašno jak i solidaran kada treba da odbrani svoje interese i privilegije. A pacijenti? Oni neka čekaju. Ionako su na “liste čekanja” već navikli. Ili neka idu kod privatnika. To im je i jednostavnije. Tamo se ionako uvek neko javi kada ih zovete, dok se kad zovete državni dom zdravlja po pravilu niko ne javlja. Pa nema nikog ni da odgovori na retke glasove razuma koji traže da se privatna praksa potpuno i ravnopravno uključi u zdravstveni sistem Srbije.

Ali nisu zdravstveni radnici izuzetak. Niti su gori, tj. drugačiji od drugih radnika. U Srbiji još uvek fabrike postoje zbog radnika, da bi oni primali platu. Niko ne pita šta ti radnici proizvode i hoće li neko to hteti da kupi. Kulturne ustanove postoje zbog kulturnih radnika, a ne čitalaca ili slušalaca, muzeji zbog kustosa, fakulteti zbog profesora itd. Pa čak i poljoprivreda postoji zbog seljaka, a ne zbog potrošača kako bi oni mogli da nabave kvalitetnu i zdravu hranu.

I onda, pošto trenutne okolnosti svim ovim grupama ne osiguravaju zadovoljavajući prihod, od države se traži da ih zaštiti. Jedne na ovaj, druge na onaj način. Generalno gledano da svakome stvori neki njegov mali zabran u kojem će moći da radi šta hoće. Jedino potrošači, tj. pacijenti, da se njima na kraju vratimo, nemaju nikakvu zaštitu. Oni ima da čekaju. I plaćaju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. maj 2017.

 

Makedonski scenario 3

Šta ono beše rekao Zoran Zaev, lider socijaldemokratske stranke Makedonije i mandatar za sastav nove makedonske vlade, zbog čega se tako silno uvredilo vaskoliko srpsko političko rukovodstvo, na čelu sa glavnim rukovodiocem?

Da odgovorimo na to pitanje ovako. Prvo je Zaevu (sve se to dešava 17. i 18. maja) uzvratio srpski vicepremijer i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. “Uvrede koje Zaev upućuje srpskom rukovodstvu svakako će uticati na naše bilateralne odnose… Srbija se ne meša u unutrašnja pitanja drugih država, isto tako Srbija želi dobre odnose sa susedima, ali izjave Zaeva su upravo u suprotnom tonu. Srbija sigurno neće dozvoliti bilo kome, pa ni Zaevu, da je ponižava, a odnos prema vlastima u Skoplju će ubuduće biti recipročan njihovom odnosu prema Srbiji”, rekao je Dačić.

Nadovezao se po funkciji ministar rada, ali po “vokaciji” vladin spoljnopolitički komentator, Aleksandar Vulin. “Vučićev odnos prema Makedoniji kao premijera i kao predsednika države će biti maksimalno dobrosusedski i sa željom da Makedonija bude stabilna, ali molimo sve makedonske političare i političare u okruženju da ne traže opravdanje za sopstvene probleme u Srbiji… Srbija nije opravdanje ni za čije probleme, ona može da bude samo faktor stabilnosti i da pomogne”, kazao je Vulin.

Zatim se u Vučićevu odbranu uključio i ministar policije Nebojša Stefanović. “Odnosi između Srbije i Makedonije nisu loši, ali je loš odnos Zorana Zaeva prema Srbiji i njenim građanima”, izjavio je Stefanović i upitao: “Kakav je to nacionalistički potez povuklo rukovodstvo naše zemlje, ili Vlada Srbije, ili Aleksandar Vučić?.. Mi ćemo nastaviti da čekamo odgovor na ovo pitanje, a građani ove zemlje su bili svedoci da se Srbija nije mešala u unutrašnje stvari Makedonije i da je uvek samo pozivala na mir i stabilnost”, zaključio je Stefanović.

Na kraju, po davnašnjem običaju, stostruko jačom vatrom Zaevu je odgovorio i Aleksandar Vučić. “Ne bih želeo da govorim šta mislim o Zoranu Zaevu… Ne smeta mi što je mene lično vređao, to govori više o njemu nego o meni. Ne žurim da odgovorim na takav način”, rekao je. Premijer je takođe istakao da još nije dobio odgovor na pitanje “kada se srpsko rukovodstvo ponašalo nacionalistički i šovinistički” i dodao da je uveren da “nećemo ni dobiti taj odgovor jer se to nije ni dogodilo”. “Jedino me interesuje da Srbiju ostave na miru”, naglasio je na kraju budući predsednik.

A kakve je to zbilja “klevete i laži” Zoran Zaev uputio “sve nam je miliji i draži” Aleksandru Vučiću. Pa rekao je, najbolje da citiramo: “Vidite, Vučić je vodio kampanju i bukvalno u svakom svom nastupu govorio o nekakvom ’makedonskom scenariju’. Nažalost, to je, makar meni, bilo neprijatno slušati, to kako naš sused govori o Makedoniji”. “Neprijatno” dakle, eto o kako teškoj i uvredljivoj reči se radi.

Čak i da Vučić u svakom govoru tokom izborne kampanje nije makedonskim scenarijem pretio građanima Srbije, činjenica je da su njegovi glavni mediji, Informer i TV Pink, snažno podržavali one koji su u Skoplju silom pokušavali da spreče sprovođenje narodne volje i zadrže vlast

No, svejedno, mi smo “čokalijama” očitali bukvicu iz dobrosusedskih odnosa. Kad, ne lezi vraže, iz Skoplja stiže novi udarac. “Goran Živaljević, bivši zamenik direktora BIA, a sada njen aktivan oficir, kome u Ambasadi Srbije u Skoplju teče već treći mandat, bio je u Sobranju Makedonije u vreme nasilnog upada demonstranata 27. aprila”, objavili su pre neki dan (22. maja) makedonski, a odmah preneli srpski mediji. Živaljević – za koga se inače kaže da ima “indicija da je učestvovao u organizaciji skupa juna prošle godine u Moskvi, kojem je prisustvovao predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji Ivan Stoiljković kao regionalni potpisnik ruske inicijative za formiranje vojno neutralne teritorije na Balkanu – prema istim izvorima, to nije demantovao nego je naprotiv potvrdio, rekavši da je u parlamentu bio “po službenoj dužnosti, da bi video da li u incidentima učestvuju osobe iz Srbije, navijači ili ekstremisti”. Zato se valjda u Sobranju – ova vlast, kao i u slučaju izbora, izgleda jedino takav dokaz priznaje – i fotografisao, da bi mogao šefovima da dokumentuje da je zadatak uspešno obavio. Što mu je posle “ratna sreća” okrenula leđa, nije njegova stvar.

Obaveštajac jedne zemlje zajedno sa demonstrantima provaljuje u parlament susedne države, to je zaista pravi dokaz “politike nemešanja” i iskreni “poziv na mir i stabilnost”.

Neminovno u ovom času čoveku padaju na pamet slučajevi upletenosti građana Srbije, na čelu sa jednim bivšim policajcem, u pokušaj državnog udara u Crnoj Gori – pri čemu se jedan osumnjičeni, koga traži crnogorska policija, slobodno šeta po Srbiji – kao i nezakonite i tajne operacije srpskih policajaca u Srebrenici, Bosna i Hercegovina. Ono što nama slučajno padne na pamet, u odgovarajućim (stranim) službama već je notirano, klasifikovano i dostavljeno tamo gde treba. I nema sumnje da sad “tamo” neko razmišlja i na ovakav način: izgleda da se Srbija – nekad ona zvanična i javna, a nekad nezvanična i tajna – ipak ne ponaša “najsusedskije” prema prvim komšijama. To jest, ponaša se (često, ponekad – svejedno) u skladu sa onom narodnom “da komšiji crkne krava”. I – imaju li tajne službe u Srbiji “koordinatora” i ko je taj čovek?

Goran Živaljević, bivši zamenik direktora BIA, a sada njen aktivan oficir, bio je u Sobranju Makedonije u vreme nasilnog upada demonstranata 27. aprila. Zato se valjda u Sobranju i fotografisao, da bi mogao šefovima da dokumentuje da je zadatak uspešno obavio

Čak i da Vučić zbilja u svakom govoru tokom izborne kampanje nije makedonskim scenarijem pretio građanima Srbije, činjenica da su njegovi glavni mediji, Informer i TV Pink, snažno podržavali one koji su u Skoplju silom pokušavali da spreče sprovođenje narodne volje i zadrže vlast bila bi sasvim dovoljna da Zaev i društvo to dožive kao neprijateljski čin, ne samo prema njima nego i prema makedonskoj državi. I još nešto, jednako važno: to je bilo u potpunoj suprotnosti s politikom koju su prema Makedoniji vodile i Evropska unija i Amerika. A u skladu sa odnosom koji je prema makedonskoj krizi gajila Rusija.

Fakat je da Vučića danas nazivaju “faktorom mira i stabilnosti na Balkanu”, ali to već samo po sebi izaziva i neke, što reče Zaev, neprijatne asocijacije. Situacija je danas i subjektivno i objektivno bitno drugačija, te nije mnogo verovatno da “ono” može da se ponovi. Ali nije ni potrebno da se ponovi, dovoljno je da se u vazduhu oseća “miris baruta”. Da se čovek, kad se osvrne oko sebe, zapita kuda to stvarno ide Srbija.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 25. maj 2017.

 

Put svile

Ako u času kada je Vučić saopštio da će lično biti kandidat za predsednika Republike nije bilo jasno kakvu je to “ponudu koja se ne odbija” dobio Tomislav Nikolić, ovih dana je to konačno postalo poznato. Možda se nekome čini da je mesto šefa Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom slaba uteha i samo vešt način – neko bi rekao tako vešt da bi se i Makijaveli zadivio – da se još uvek aktuelni predsednik ne otera brutalno u političku penziju, tj. u Bajčetinu da peče rakiju, a sa druge da se “pacifikuje” i zadrži uz skute jedinog, “mladog”, vođe.

Kakva će biti stvarna uloga “Kancelarije” i njeni dometi, tek ćemo naravno videti, ali nema sumnje da za samog Nikolića i njegove bližnje, na ovaj ili ona način, može biti vrlo lukrativna. Biće tu mnogo unosnih “projekata” kao što je, recimo, izgradnja “fudbalske akademije” u Kini, čijem je početku tokom svog poslednjeg boravka tamo Nikolić prisustvovao, a koja je igrom slučaja kao stvorena za predsednikovog mlađeg sina, opet nekim slučajem, fudbalskog trenera.

Ipak, ove sitne zloupotrebe državne diplomatije u privatne svrhe mnogo su manje zlo od gotovo izvesnog pretvaranja pomenute Kancelarije u nekakvo treće ministarstvo spoljnih poslova. A posebno od njenog pretvaranja u pandan Kancelariji za evropske integracije. Uopšte, moglo bi se već oko načina na koji je formirano (n)ovo državno telo postaviti sijaset pitanja, ali je nesumnjivo najvažnije ono koje se tiče njegovog smisla. Zbilja, šta se njime hoće i zašto sve to što će ono da radi nisu mogla da rade postojeća ministarstva. Naravno da mogu. I naravno da za tim organom nema potrebe osim ako se (i) na taj način ne želi pokazati da Srbija ima alternativu, tj. da Evropska unija nije naš, tačnije Vučićev, jedini i neopozivi izbor.

Na razmišljanje u tom pravcu navode i rezultati nedavnog samita “Jedan pojas – jedan put”. U Pekingu je, naime, na kraju došlo do popriličnog razmimoilaženja između Kine i zemalja Evropske unije. Evropska štampa je puna napisa o tome. Kako, recimo, piše Gardijan, „28 država članica EU odlučilo je da ne podrži saopštenje o trgovini“ koje je Peking pripremio za usvajanje na Samitu. “Jasno smo stavili do znanja da za Evropu inicijativa ’Jedan pojas, jedan put’ može biti uspešna samo ako je zasnovana na transparentnosti i zajedničkom vlasništvu”, citira londonski list jednog “diplomatu EU visokog ranga”, koji je još i dodao da je EU “na iznenađenje Kineza, u tom stavu bila jedinstvena”.

Generalno, u izveštajima evropske štampe posebno se ističe da “prisustvo samo 29 lidera na Samitu izaziva sumnje u opredeljenje ukupno 65 država koje su okupljene u osnovnom kineskom projektu Novi put svile… Suprotno izjavama Si Đinpinga, Inicijativa se sve više vidi kao geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo kao ideja koja zagovara meku moć… Primetno, lista učesnika ne sadrži države kao što su Indija i Japan, koje su zabrinute zbog strateških implikacija kineske ekonomske ekspanzije i zbog toga nisu prisustvovale samitu. Ali i neke od država koje su došle, među njima i Evropljani, ostale su oprezne oko potpune podrške kineskoj megainicijativi“.

Već pomenuti Gardijan posebno naglašava da je samit “razotkrio duboko neslaganje između Evropljana i Pekinga u vezi sa oblicima buduće saradnje u okviru Puta svile”. Kaže se da je “Kina izdala zajedničko saopštenje nakon samita u kojem se navodi opredeljenje zemalja učesnica da ’osiguraju slobodnu i inkluzivnu trgovinu i da se suprotstave svakom obliku protekcionizma u okviru ove Inicijative”, ali da je “nekoliko država, posebno evropskih, uključujući Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju, odbilo da potpiše saopštenje jer nisu saglasne sa ispuštanjem iz teksta socijalne i ekološke održivosti, kao i transparentnosti. Raniji nemački pozivi da se garancije za slobodnu trgovinu i fer konkurenciju uključe u ovo saopštenje naišli su na zid ćutanja”, zaključuje Gardijan.

Zanimljivo je da se u ovom “sporu” Kine i Nemačke budući predsednik Srbije stavio na stranu prve. Na predavanju studentima Fakulteta za bezbednost Vučić je, grubo prepričano, rekao da se Nemačka suprotstavlja slobodnoj trgovini jer se plaši kineske konkurencije i to ilustrovao njenim učešćem u vlasništvu Dojče banke (minimalnim, oko pet odsto, ali to nije ni važno). Indikativno je da je ovde aktuelni premijer potpuno prevideo ključnu karakteristiku (slobodnog) tržišta – ravnopravnost svih učesnika, tj. zahtev za fer i poštenom konkurencijom, što kineske kompanije, koje su tesno povezane sa državom i često deluju u funkciji njenih interesa, čak i ako su nominalno privatne, po pravilu narušavaju.

Ako je to samo ekonomski “gaf” ni po jada, ali ako je deo šire spoljnopolitičke orijentacije – a suviše signala na to upućuje – onda eto razloga za ozbiljnu zabrinutost. Mada, kako za koga. Mnogi će takvo Vučićevo opredeljenje dočekati sa odobravanjem, ako već ne i radošću. Među njima i oni za koje se to do juče nikako ne bi reklo. Kao što je bivši potpredsednik Vlade i glavni evropski pregovarač Miroljub Labus. Koji je pre neki dan (u NIN-u) izašao sa idejom o zamrzavanju pregovora sa Evropskom unijom. U stvari, to i nije nova ideja, autorska prava pripadaju lideru “Dosta je bilo” Saši Raduloviću, koji je to predložio pre gotovo godinu dana. Naravno da ta priča najpre podseća na onu o popu koji se naljutio na selo, pa je uradio to što je uradio. No, još je više neverovatno da neko (razuman) može poverovati da će Srbija da padne u troletni zimski san, kako predlaže Labus, i da će, kad se iz njega probudi, svuda – i u njoj i oko nje – vladati (evropsko) proleće. Pre će to biti sibirska zima. Čemu, jelte, možda treba i da posluži novoosnovana Kancelarija.

Šta god Orban, na koga se Vučić u pomenutom predavanju pozvao, naokolo pričao, on o izgradnji pruge od Budimpešte prema Beogradu, još ni nije slovo potpisao. Možda i zbog toga što je, kako opet pišu evropski mediji, “Nemačka zabrinuta zbog potencijalnih negativnih efekata ove inicijative (Novi put svile – prim. M.L.) na investiciona pravila EU i političku solidarnost među državama članicama. Izveštaj Evropskog parlamenta iznosi slične tvrdnje. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd – Budimpešta, što je noseći projekat Inicijative u Evropi, primer je za to”.

Kad smo već kod železničkog Koridora 10, stručnjaci (se) pitaju zašto 27 kilometara od Beograda do Stare Pazove, gde već postoji dvokolosečna pruga, košta 300 miliona evra. A kad smo kod cena, evo i jednog pitanja „na tragu“ prošlog teksta (Da li je Srbija Kinezima kupila Železaru) posvećenog izgradnji (drumskog) Koridora 11. Svega nekoliko dana pre nego što će visoka delegacije Srbije otići u Kinu, Saobraćajni institut CIP je objavio da izgradnja auto-puta od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom košta 1,6 milijardi dolara. A onda se ministarka saobraćaja iz zemlje „žutih ljudi“ vratila s Memorandumom o saradnji sa kineskom građevinskom kompanijom CRBC (“Čajna roud end bridž kompani”) u kojem je predviđen kredit za izgradnju auto-puta Požega – Boljare u vrednosti od 2,1 milijardu evra. Kako je cena puta za nekoliko dana porasla za pola milijarde evra, “pitanje je od milion dolara”? Mada, daleko je Kina. A i čudni su putevi svile.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2017.

 

Da li je Srbija Kinezima kupila Železaru

Specijalni odnosi ili specijalni efekti? Nakon nedavnog samita “Jedan pojas – jedan put” u glavnom gradu Kine, kao najvažniji istaknut je (ili je nametnut) utisak o “specijalnim odnosima” između Kine i Srbije. Imati specijalni status u odnosima s tako velikom i brzo napredujućom zemljom nekako samo po sebi izgleda kao vrlo povoljna stvar, nešto što se samo poželeti može. Često je zbilja tako, ali ne treba zaboraviti da “poseban tretman” može imati i negativno značenje.

S tim u vezi, kada bi se malo realnije sagledali efekti boravka naše političke delegacije na čelu s premijerom Vučićem u Pekingu, pre nego o nekakvom trijumfu, pa i uspehu, moglo bi se govoriti ako ne baš o fijasku onda svakako o izneverenim nadama.

Jer, ključne stvari nisu rešene. Pre svega, naravno, to važi za RTB Bor, gde uprkos silnim molbama našeg premijera (i, uzgred, izjavi kineskog ambasadora u Beogradu pre više od pola godine da jedna kineska kompanija “intenzivno pregovara o preuzimanju” RTB-a) nije potpisan čak ni neki neobavezujući papir. Isto važi i za Galeniku, pa i za avio-vezu sa Pekingom (ili Šangajem, svejedno), koju je Vučić pod oznakom “uskoro” najavio još u julu prošle godine (posebno se pohvalivši da će je Beograd imati pre Zagreba).

Potpisano je, naravno, kao što je to inače običaj kada su Kinezi u pitanju (prošlog juna, kada je u Beogradu boravio kineski predsednik Si Đinping potpisano ih je 22) sijaset memoranduma i pisama o dobrim namerama: industrijski park (kod Pupinovog mosta), izgradnja kanalizacione mreže i fabrike za preradu otpadnih voda u Beogradu, izgradnja toplovoda od Obrenovca do našeg glavnog grada, podizanje golf terena, sređivanje hotela Jugoslavija, saradnja u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, 1.000 stipendija (u 10 godina) za naše studente itd. Uvozićemo, dakle, visoke tehnologije, a izvoziti, kako je nakon potpisivanja “Memoranduma o utvrđivanju akcionog plana za trgovinu i investicije u poljoprivredi” rekao premijer Vučić, u “neograničenim količinama jagnjetinu, suve šljive, kukuruz i rezance od repe”. (O kinesko-srpskoj trgovinskoj saradnji tekst “Svilen konac ili svilen gajtan, 22. 6. 2016)

Tamo gde je najviše urađeno, ili je to bar privuklo najveću pažnju, u infrastrukturi najkonkretniji je ugovor o zajmu (sa Eksim bankom) za izgradnju (brze) pruge od Beograda do Stare Pazove, vredan oko 300 miliona dolara, o čijoj je izgradnji potpisan ugovor novembra prošle godine u Rigi. Kada je reč o jednom drugom “komercijalnom ugovoru”, takođe potpisanom u glavnom gradu Letonije, koji se odnosi na izgradnju dela obilaznice oko Beograda (Ostružnica – Bubanj potok) u Pekingu je Srbija samo “dobila potvrdu da će se ubrzati procedura kako bi se uskoro potpisao komercijalni ugovor i počeli radovi na obilaznici oko Beograda”. Da li je potvrda pismena ili usmena – nije rečeno.

Ali su Kinezi “stavili nogu u vrata” kada je reč o novom zaduživanju Srbije. Reč je o 3,2 milijarde evra kredita: 700 miliona za prugu od Novog Sada do Subotice, 400 miliona za autoput Novi Sad – Ruma (kroz Frušku goru) i dve milijarde i 100 miliona evra za Koridor 11, od Požege do Boljara na granici sa Crnom Gorom.

“Kako to rade Kinezi” možda najbolje ilustruje Koridor 11. Naime, još 2013. godine tadašnji ministar građevinarstva Velimir Ilić rekao je da će se taj put, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije, najavio veliku zainteresovanost Arapa i Kineza i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin – Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije. Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. godine Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Prošle godine u junu Vlada s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, prema istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor sa kineskim bankama vredan 208 miliona evra da finansiraju izgradnju. U martu ove godine, posle četiri godine peripetija, izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara konačno, i svečano, počinje.

Stručnjaci se, međutim, čude: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i pet, to je opet 75 miliona evra. A most? Most preko Save kod Ostružnice, dug dva kilometra, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin – Obrenovac na Savi i Kolubari dugački su 1,7 kilometara. Dobro neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Neka bude i 75, više ne može. Da saberemo: 75 + 75 to je 150 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona.

Ni to nije sve. Kineski krediti uopšte nisu jeftini. Za onaj (200 miliona evra) za most Zemun – Borča kamatna stopa je bila tri odsto, za put prema Čačku 2,5 odsto. Od Svetske banke je, pak, 2009. za Koridor 10 uzet kredit (275 miliona evra) s kamatom od 1,19 odsto, a novembra prošle godine još 35 miliona evra s kamatom od 0,63 odsto. Nedavno je ministar Vujović objavio da je Srbija od Međunarodne banke za obnovu i razvoj dobila kredit (180 miliona evra) za podršku budžetu s kamatnom stopom od 0,7 odsto.

Kad se sve, dakle, skupi – precenjeni troškovi izgradnje, visoka cena kredita, dominantno učešće kineskih kompanija u realizaciji ugovora – ispada da su Kinezi samo na jednom poslu zaradili (bar?) onoliko koliko su (46 miliona evra) platili Železaru Smederevo. Uključujući i 500 hektara plodne podunavske ravnice.

Ali, tako to valjda biva kada se sretnu pet hiljada godina na jednoj i pet godina na drugoj strani.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. maj 2017.

 

Jedan put, mnogo pojaseva

Ne znam, možda bi u Vučićevom kabinetu trebalo da sedi i neko trezveniji ko bi mu ukazao – bar ponekad, ne mora svaki put – na poneku omašku koja mu se, je li, u žaru borbe omakne. Ko bi smeo da kaže: napravili ste “lapsus lingve”, šefe. Ili, ako to nije moguće, onda bar neko malo aljkaviji ko ne bi tako prilježno i precizno beležio i dalje prenosio sve izjave predsednika Vlade i izabranog predsednika Republike Srbije. Izgleda, međutim, da je tako nešto još manje moguće. Prosto, tako su tamo svi nabaždareni.

Razumljivo je, čini mi se, kad političari obećavaju. To je njihov posao i može se desiti da se u tom projektovanju bolje budućnosti zanesu. Što ne znači da preko toga treba olako prelaziti i da im kad preteraju, u pogodnom času, najbolje na izborima, ne treba otkazati poverenje. Naprotiv.

Ali, kad počnu da ignorišu, tj. ispravljaju i prefarbavaju stvarnost, pa još kad im to postane svakodnevna navika, onda je to nešto sasvim drugo. U takve “ekscesne” situacije spada, recimo, i najnovija Vučićeva izjava tokom boravka na konferenciji “Jedan pojas, jedan put” u Pekingu. “Našu putnu infrastrukturu smo razvili u poslednje dve godine više nego u prethodnih 60”, rekao je, prema zvaničnim informacijama iz Vlade Srbije, njen prvi ministar u Kini.

To je u rangu one nezaboravne i činilo se nenadmašive izjave Milana Baćevića da će Kina u ovaj region investirati 10.000 milijardi evra. Pri čemu je, da podsetimo, nekadašnji ministar rudarstva, a današnji ambasador Srbije u Kini, pogrešio za samo tri nule.

S obzirom na tako svetlu budućnost, Vučiću nije preostalo ništa drugo nego da prosvetli sadašnjost. Pa je rekao to što je rekao, da ne ponavljamo, sramota je.

Mora da su se lideri “najmnogoljudnije zemlje sveta”, navikli na svakakva i čudesa i pošasti, zagrcnuli kad su to čuli – možda je neko od njih i pomislio: pa ovaj Vučić, koji dolazi iz tako male zemlje na brdovitom Balkanu, nadmašio nas je u onome što smo sami izmislili – jer iza njih stoje stručne službe koje ih sigurno o svemu pažljivo i tačno obaveštavaju. Lako je, međutim, predsedniku Siju i premijeru Liju – nadamo se da nam neće zameriti zbog ove tipično srpske intimizacije – jer oni će ostati tamo daleko, a mi ćemo morati da živimo s našim premijersednikom, što reče Velikić.

Šalu na stranu, jer đavo je stvarno odavno odneo šalu, Aleksandar Vučić sve više liči na Slobodana Miloševića. Kao što je Sloba, naime, manje probleme rešavao praveći veće, tako i Alek manje neistine potiskuje većim. Setimo se samo njegovih (prošlogodišnjih) izjava da je “posle 17 godina ovo prva godina da imamo suficit u budžetu” ili da “takve ekonomske rezultate Srbija nije imala od Drugog svetskog rata naovamo” i sličnih, a bilo ih je mnogo, da ih sad ne navodimo.

Na putu kojim je krenuo premijer Srbije trebaće nam svima pojas za spasavanje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. maj 2017.

 

Kud plovi ovaj brod

Srbija 1945-2050. ili 3×35

“Kud plovi ovaj brod, kud ljude odnosi…” Tako, eto, dileme aktuelnog trenutka iz sećanja izvlače taj davni hit Radojke Šverko sa festivala Split 1970, kada je budućnost izgledala ružičasto. Ne u ovom današnjem smislu, razume se.
Tri i po decenije pod Titom predstavljaju “zlatno doba” Srbije. U tom razdoblju ona stiže i prestiže mnoge zemlje koje su od nje bile znatno razvijenije, poput Poljske, Češke, Mađarske… Sa jedne sedmine nacionalnog dohotka po stanovniku Sjedinjenih Država stiže do jedne trećine. Sledećih 35 godina, međutim, sa stanovišta razvoja izgubljene su. Ovaj period mogao bi se podeliti na tri dela: doba stagnacije od 1980. do 1990. godine; zatim “godine raspleta”, da se poslužimo naslovom knjige S. Miloševića iz tog vremena, koje su se pretvorile u strmoglavi pad tokom poslednje decenije 20. veka i, na kraju, doba oporavka, od 2000. do danas. Kako da narednih 35 godina ne bude potrošeno uludo, može li Srbija da se makar približi, ako već izvesno ne može da stigne ne samo razvijene zemlje Zapada nego ni one ispred kojih je pre 35 godina bila znatno iskoračila?

Tabela 1

SRPSKI “BEL EPOK”: Izraz belle epoque je, kako u knjizi “Suton socijalističkih privreda” piše Ljubomir Madžar, prvi upotrebio ekonomista Ivan Stojanović da bi “sa dozom blage, ali umesne ironije” okarakterisao razdoblje između 1950. i 1960. godine, kada je Jugoslavija beležila najviše stope rasta. Prema pomenutoj knjizi, objavljenoj još 1990, sredinom prošlog stoleća Mađarska je bila gotovo duplo razvijenija od Srbije (sa pripadajućim joj duboko nerazvijenim Kosovom), da bi se nakon 35 godina “Brozove vladavine” slika potpuno izokrenula i (Tabela 1) Srbija pretekla Mađarsku. Naime, 1950. godine srpski dohodak po stanovniku iznosio je 407 dolara, a mađarski 769 dolara. Godine 1986. Srbija je sa dohotkom od 2.075 dolara po stanovniku prestigla Mađarsku (2.020 dolara). Ako se ne računa Kosovo, preokret koji je napravila Srbija još je i veći jer je, povećavši svoj dohodak “per capita” sa 450 na 2.291 dolar, Mađarskoj odmakla za više od 10 odsto.
Slično pokazuje i Medisonova baza podataka (Tabela 2), koja dohodak po stanovniku daje u (tzv. stalnim) dolarima iz 1990. godine. Jedino je, naime, 1950. godine Srbija po stepenu razvoja bila (približno) izjednačena s Rumunijom, sve druge, za poređenje relevantne zemlje iz kruga kojem je ona tada pripadala bile su od nje znatno razvijenije: Bugarska za trećinu, Mađarska i Poljska dva, a Čehoslovačka tri puta. U “sumrak socijalističkih bogova” Srbija je sustigla Mađarsku, ubedljivo prestigla Rumuniju, Bugarsku i Poljsku, a Češkoj se znatno približila ostvarivši od nje duplo brži razvoj: dok je ČSSR, naime, svoj dohodak po stanovniku u tom razdoblju povećao dva i po puta, SR Srbija je svoj BDP/pc povećala čak pet puta.
U stvari, razlika u korist Jugoslavije, tj. Srbije, bila je još i veća jer su socijalističke zemlje znatno preuveličavale podatke o razvoju. “Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada potcenjeni”, kaže Madžar. Da je to, međutim, uzimano zdravo za gotovo, čak i u stručnim krugovima, govori primer nobelovca Pola Samjuelsona, koji je u svom udžbeniku iz 1980. godine – kako u knjizi “Zašto narodi propadaju” pišu Asemoglu i Robinson – prognozirao da će sovjetski nacionalni dohodak nadmašiti dohodak Sjedinjenih Država verovatno već 2002, a najkasnije 2012. godine.
“Neke stope rasta jednostavno ne deluju verodostojno u svetlu sadašnje situacije u koju je dospeo veći broj socijalističkih zemalja… Da li je, na primer, uverljivo da se Poljska danas može naći u toliko beznadežnoj situaciji posle tako povoljnog rasta ostvarivanog sve do 1975. godine… s takvim uspešnim rastom nije konzistentan sadašnji nizak apsolutni nivo pri kojem pod znak pitanja dolazi čak i egzistencijalni minimum i normalan biološki opstanak nekih segmenata stanovništva. Šta da se kaže za Rumuniju, u kojoj se i golim okom može primetiti dramatična privredna situacija i njena apsolutna nespojivost sa visokim stopama rasta”, piše Madžar.
Ni statistika u SFR Jugoslaviji, da se razumemo, nije bila savršena. Neretko se, kako takođe piše Madžar, po “ugledu” na važeći koncept “dogovorne ekonomije” govorilo o “dogovornoj statistici”, ali je ipak uticaj politike na statistiku u drugim socijalističkim zemljama bio mnogo veći nego u SFRJ. “…Naša statistika … zaslužuje više komplimenata nego što je dobijala i dobija, a učinci naše privrede bolji su u odnosu na zemlje centralnog planiranja nego što to proizlazi iz golog sučeljavanja sirovih statističkih podataka”, kaže naš ponajbolji ekonomista.
Sve u svemu, kako pokazuje Vladimir Gligorov, dok je u prvih dvadesetak godina Jugoslavije BDP po stanovniku povećan 40 odsto, tj. sa 1.000 na 1.400 dolara, od 1950. do 1980. on je povećan oko pet puta, sa 1.200 na 6.000 dolara. “Nema sumnje da je Jugoslavija posle Drugog svetskog rata ostvarila neuporedivo veći privredni napredak nego posle Prvog svetskog rata”, zaključuje Gligorov.

Tabela 2

EFEKTNO DEFEKTNI: Za ex-Yu reminiscencije biće još više prilike dogodine, kada se navršava pun vek stvaranja prve (a i poslednje) zajedničke države južnih Slovena, ovde u njenu korist još valja dodati da je “1970. godine, sa 900 dolara po stanovniku, Jugoslavija ulazila u red srednje razvijenih evropskih zemalja”… Sa oko 15 odsto od društvenog proizvoda po stanovniku u SAD 1938. godine, jugoslovenski BDP po stanovniku povećao se na 34 odsto američkog u 1987. godini. Prema podacima Svetske banke, BDP po stanovniku Jugoslavije bio je 1985. godine od gornje grupe zemalja sa srednjim dohotkom veći za 10 odsto; u odnosu na celu grupu zemalja se srednjim dohotkom, SFRJ je bila bolja za blizu 60 odsto, dok je od grupe zemalja u razvoju bila razvijenija dva i po puta”, navodi takođe Madžar.
Ne znači sve to, međutim, da je razvojni “model” sa državnom (društvenom) svojinom i centralnim planiranjem (ni u “razblaženoj” jugoslovenskoj varijanti) bio superiorniji od onog zasnovanog na privatnoj svojini i tržištu. Naprotiv. O tome je i u ex-Yu bilo jasnih saznanja. Madžar prenosi istraživanje Aleksandra Bajta, koji u jednoj studiji 1988. godine iznosi podatke da je stopa efikasnosti investicija u Jugoslaviji manja nego u sve četiri s njom uporedive južnoevropske zemlje – Grčkoj, Portugalu, Španiji i Turskoj – od neke manje od neke više, u proseku za 30 odsto. Drugim rečima, socijalistička privreda je bila neefikasna, sa mnogo više angažovanih resursa davala je mnogo slabije rezultate. Iz Tabele 1 Madžar izvlači “zaključak čiji bi značaj bilo teško preceniti: za preko 40 godina izgradnje socijalizma (do 1986) naša zemlja – u skupu zemalja koje su relevantne za komparativnu analizu – nije uspela da sačuva onaj relativni položaj koji je nasledila od prethodnog razdoblja… Srbija je siromašila u odnosu na Grčku, dok su i Hrvatska i Slovenija ubrzano siromašile u odnosu na Italiju i Austriju”.
Nije sporno, dakle, da je socijalistički model upražnjavan od 1945. do 1990. bio inferioran u odnosu na kapitalistički. Problem je, međutim, što kada “nacionalno svesne snage” krajem osamdesetih dolaze na vlast, pa do današnjih dana, Srbija beleži još slabije rezultate.
Prema podacima bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, Srbija je 1990. godine sa BDP-om po stanovniku od oko 3.800 dolara znatno razvijenija od Češke (2.600 USD), Mađarske (2.500), Slovačke (2.300), Poljske (1.200) i Rumunije (1.200 USD po stanovniku). Dve i po decenije kasnije slika je potpuno obrnuta. Sve te bivše socijalističke zemlje, kao što pokazuje Tabela 3, 2015. imaju BDP/pc znatno veći od Srbije.
Jasno je, naravno, da je politika devedesetih i ratovi njome izazvani morala ostaviti katastrofalne posledice. Problem je što i nakon demokratskih promena dvehiljadite Srbija ne uspeva da nadoknadi zaostatak u odnosu na svoje nekadašnje “parnjake” niti da krene putem stabilnog dugoročnog razvoja.
Od 2001. do 2015. godine Srbija je ostvarila stopu razvoja od tri odsto, što je ispod proseka zemalja centralno-istočne Evrope (3,3 odsto). U stvari, u prvih osam godina (2001-2008) Srbija je beležila visoke stope rasta – u proseku 5,9 odsto – ali nakon toga, sa svetskom ekonomskom krizom, dolazi sedam godina stagnacije, tačnije pada, tako da 2015. Srbija još nije bila dostigla nivo proizvodnje iz 2008. godine. Nasuprot tome, zemlje CIE su uspele da naprave dug razvojni period jer su od 1995. do 2008. imale prosečnu stopu rasta od više nego solidnih 4,7 odsto.
Uzgred, visoke stope rasta privrede i standarda građana u Jugoslaviji često se objašnjavaju velikim zaduživanjem u inostranstvu; Srbija se poslednjih desetak godina zaduživala još više, ali nije bilo ni razvoja ni rasta standarda.

Tabela 3

I POSLE TITA – TITO: Kako da narednih 35 godina ne bude izgubljeno? Na prvi pogled to pitanje izgleda deplasirano, ali zapravo nije. Jer, kad se malo bolje pogleda, Tita smo prezreli, ali njegovu politiku nismo. U Srbiji i dalje preovlađuju dva osnovna elementa “titoističke” politike: na spoljnom planu to je “nesvrstanost”, tj. sedenje na 3-4 stolice, a na unutrašnjem – partijska država. Najveći antititoisti prvu zdušno podržavaju, a ni protiv druge ne bi mnogo imali samo da je malo više nacionalna.
Najveći ekonomski problem Srbije danas nije u ekonomskoj sferi – uprkos svim njenim, ne malim, nedostacima – nego u političkoj. Neki relativno liberalni elementi privrednog ambijenta (zona slobodne trgovine CEFTA, pristup tržištu EU, niska inflacija, fiskalna stabilnost u poslednjih godinu-dve dana) omogućili su rast proizvodnje i, što je naročito važno, izvoza. Ali, za razliku od pre pola veka, kada je po liberalno-demokratskim karakteristikama društva u odnosu na svet prednjačila, Srbija u tom pogledu danas zaostaje. To je prvo. Drugo, i kao što rekosmo ključno – političke institucije funkcionišu mnogo gore od privrednih. Dok je ekonomski rizik Srbije (prema rejting agencijama) prošle godine smanjen, politički rizik je (prema časopisu Biznis monitor) povećan. Na listi Svetske banke, koja meri isključivo privredne performanse u užem smislu, Srbija je skočila, ali je na listi Svetskog ekonomskog foruma, koji uzima u obzir i neke vanekonomske činioce, “tapkala u mestu”. Pri čemu je najgore pozicije zabeležila u oblasti vladavine prava.
To loše utiče na investicije. Čisto ekonomski gledano, neposredan uzrok sporog rasta privrede su niske investicije. Umesto 25 odsto BDP-a, koliko bi trebalo da budu – i koliko su bile u eks-socijalističkim zemljama tokom njihovog uspona – investicije su u Srbiji oko 18 odsto BDP-a. Najviše za potrebama zaostaju privatne investicije koje su oko 3,5 milijardi evra (11-12 odsto BDP-a), a trebalo bi da budu oko pet milijardi evra (15-16 odsto BDP-a). Pri čemu – nije problem u novcu nego u nesigurnim političkim (i posledično – pravnim) prilikama.
Partijska država, to s jedne strane znači nedemokratska, a sa druge strane “nepravna” država. Partijski karakter države ne ogleda se samo, pa ni pre svega, u postavljanju članova vladajuće partije na rukovodeće pozicije u svim državnim ustanovama, kako privrednim (preduzećima) tako i neprivrednim (društvenim, zdravstvenim, obrazovnim, kulturnim…).
Da je vladavina prava danas najslabija tačka Srbije vidi se pre svega po zaštiti prava manjina. Ne odnosi se to samo na rodnu i polnu ravnopravnost, koje su “tradicionalno” najviše u fokusu, nego i na zaštitu prava političkih manjina u parlamentu, ali još više na zaštitu svojinskih prava malih vlasnika. Bilo da je reč o kućama, preduzećima, akcijama.
Savamala je samo jedan, čak ni najdrastičniji primer. Slaba zaštita prava manjinskih akcionara jedan je od glavnih razloga što je Beogradska berza polumrtva institucija. Preduzetnici su naročito ugrožena vrsta. Ukoliko se obogate – lopovi su, ako propadnu, onda su gubitnici. Što je najvažnije, Beogradski univerzitet je potpuno antipreduzetnički nastrojen. Zato je inovativnost, iako se hvalimo da smo izuzetno vispren narod, izuzetno niska. U stvari, da jesmo pokažemo tek napolju, što samo pokazuje da je “u narodu” sve u redu.

DVA PUTIĆA: U Srbiji se danas zapravo nude dva razvojna modela. Jedan je izgradnja strategije koja bi sadržala “konačna rešenja” za sva (manje ili više nezatvorena) nacionalna pitanja; drugi je izgradnja pravne države. Prvi je, ma koliko delovao privlačno, ne samo (i teorijski i praktično – setite se samo silnih strategija na kojima su radili najveći nacionalni umovi, a koje su sve listom propale) nerealan nego i nepotreban. Tačnije – pogrešan. On je neka vrsta socijalističkog atavizma, želje za “svesnim usmeravanjem društva” (koje onda završi u dubokoj nesvesti, kao što znamo iz sopstvene prošlosti).
Drugi model nije ni lak ni jednostavan niti se može ostvariti preko noći, ali je makar koliko-toliko konkretan i, što je najvažnije, “kontrolabilan”. To jest, takav da njegova realizacija može biti praćena i kontrolisana, kako od državnih tako i od nevladinih institucija, kao i od nezavisnih pojedinaca.

Srbija je danas – ako se gleda sadržina – neliberalna i nedemokratska zemlja. To ne obezbeđuje ubrzani razvoj i ne omogućava da smanjimo razliku između nas i drugih.

Smrtna kazna za popisivače

Kakve je to apsurdne, ali u stvari tragične razmere poprimalo govori primer koji u knjizi “Zašto narodi propadaju” iznose Daren Asemoglu i Džejms Robinson. Naime, kada je u Sovjetskom Savezu 1937. organizovan popis stanovništva (prvi posle 1926) rezultati su pokazali da je broj stanovnika 162 miliona, što je bilo znatno manje od 180 miliona, koliko je Staljin bio najavio i manje od 168, koliko je Staljin sam objavio. Staljin je na to reagovao tako što je naredio hapšenje organizatora popisa, koji su poslati u Sibir ili streljani, kao i sprovođenje novog popisa. On je dao očekivane rezultate, odnosno utvrdio je da SSSR broji 171 milion stanovnika”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. maj 2017.

 

Bekstvo od slobode

Levica u Srbiji

Položaj radničke klase u Kini danas je otprilike ravan onome u Engleskoj kada su Marks i Engels pisali Komunistički manifest. S tim što su radnici u Engleskoj mogli da osnivaju sindikate, a ovi u Kini mogu, tačnije moraju, da se učlane u sindikat koji im je već organizovala (komunistička) partija. I što su oni u Engleskoj imali pravo da biraju između više partija, a ovi danas u Kini mogu samo da se vladaju po onoj božijoj: “Evo ti, Adame, Eva, pa biraj ženu”.
Ipak, iz nekog razloga levičari u Srbiji baš u Kini vide novu “zoru čovečanstva” i ushićeno pišu (Stanko Crnobrnja) kako jedan “bauk kruži Evropom, ali ovog puta ’bauk’ socijalizma – sa kineskim karakteristikama”.
Može li biti većeg paradoksa ili taj paradoks dobro odslikava konfuziju koja vlada među srpskim levičarima.

RATARI INOVATORI: Što, međutim, ne znači da Kina nije na dobrom putu. Za zemlju u kojoj se (s obzirom na njenu višehiljadugodišnju istoriju) takoreći do juče umiralo od gladi, njen takoreći meteorski, u svega nekoliko decenija, uspon do druge ekonomske sile sveta (iako mereno bogatstvom po stanovniku još mnogo zaostaje) predstavlja zaista kolosalan uspeh. S tim što, naravno, taj uspeh nije rezultat sprovođenja socijalizma nego (makar delimičnog) odustajanja od njega.
Ali, opet, ne treba misliti da je “uvođenje” kapitalizma neki genijalni projekat, strategija kineske vlade ili mudrog komunističkog rukovodstva. Kapitalizam su u Kinu uveli kineski seljaci, i to na “mala vrata” i “ispod žita”.
Naime, kako piše ekonomista Slaviša Tasić, prenoseći saznanja kineskih autora “koji su situaciju upoznali iz prve ruke, Kinu su transformisali seljaci promenama koje su sami inicirali odozdo. Poljoprivrednici u kolektivnim gazdinstvima znali su da model zajedničke komunalne svojine koji im je nametnut ne funkcioniše i neki su sami, krijući to od države i lokalnih partijskih vlasti, razdelili parcele gazdinstva među sobom. Tako privatizovana gazdinstva, u kojima se znalo šta kome pripada i gde je svako ubirao plodove sopstvenog rada, odmah su mnogo bolje profunkcionisala. Komunistička partija na čelu sa Deng Sjaopingom tolerisala je takve inicijative, a kad je saznala za njihove blagotvorne efekte i podržala ih je. Ali ih nije predvodila. Kina je kapitalizam, bar u početnoj i ključnoj fazi, krajem 70-ih i početkom 80-ih, jednostavno dozvolila”, piše Tasić pozivajući se na delo kineskog ekonomiste Zua “How the Farmers Changed China: Power of the People” iz 1996. godine. Uzgred, ali bitno, taj ekonomski rast praćen je porastom nejednakosti, pa je ona danas u Kini dvostruko veća nego na početku tog velikog “kineskog praska”, veća nego u (“neoliberalnoj”) Americi – 50 naspram 44 džinija, na skali od nula do sto – i opet dvostruko veća nego u Srbiji (gde je nejednakost 26 džinija), koja poslednjih nekoliko decenija tavori.
Ali, dok kineska levica gradi svoju verziju kapitalizma (ili socijalizma, kako vam drago), tj. tržište bez demokratije, srpska levica traži demokratiju bez tržišta. I tako Srbiju vraća u vreme kada su kineski seljaci pokrenuli točak napretka svoje zemlje, a srpski intelektualci točak istorije usmerili putem koji je zemlju odveo u ratove devedesetih.

TEATAR APSURDA: To iskustvo, međutim, kao da nije bilo dovoljno pa danas ne samo na slabo posećenim levičarskim filozofskim tribinama nego i u mejnstrim medijima, “white card” dobijaju osobe poput Tereze Forkades “najradikalnije časne sestre Evrope”. Koja na pitanje “zar se ne plašite novih sukoba u Evropi jer Madrid ne želi da pristane na referendum o nezavisnosti Katalonije” odgovara: “Znam da je konfrontacija neizbežna, ali u Kataloniji postoji izreka: ne može se napraviti kajgana ako ne razbijete jaja”. Pitanje čijih jaja i koliko njih nažalost nije postavljeno, ali ako vas je to podsetilo na ovdašnje računice iz maločas pomenutih devedesetih, koliko glava će koštati ostvarenje raznoraznih nacionalnih ciljeva – u pravu ste, to je zaista to.
Tako da Horvat, Žižek (uprkos svom staljinizmu), Badju i slični dođu kao “šala zabava”. Uostalom, kao što kaže Ivan Milenković: “Žižek i Horvat su, kao promućurni ljudi, provalili kako funkcioniše tržište. Shvatili su da antiliberalna i antikapitalistička žvaka imaju odličnu prođu, pa je uspešno prodaju. Zašto onda da Žižek ne uzme odvratnom i mrskom neoliberalnom kapitalizmu 5.000 evra po predavanju, sve zapljuvavajući ga na sva usta u, recimo, Toledu. Ili, šta fali ako Varufakis traži hiljadu evrića za intervju? Na taj način verovatno oni iznutra podrivaju kapitalizam”, primećuje, naravno ironično, Milenković i zaključuje: “Žižekovi i Horvatovi tekstovi umeju biti zabavni, oni su dobri pisci, ali ne vidim da u filozofskom ili političkom smislu nude ozbiljne ideje”.
U stvari, “ostap-benderovski” marketinški slogan “ideje naše, benzin vaš” praktična je životna filozofija levičara u Srbiji. Eto ga, recimo, Emir Kusturica, veliki poklonik (blaženopočivših) Kastra i Čavesa, sve je veći korisnik državnih jasli. Prošle godine je za svoj Kustendorf iz budžeta dobio 10, a ove godine 13 miliona dinara, što je svega milion manje od kultnog Bitefa (koji je dobio isto toliko manje nego lane), ali četiri miliona više od ništa manje kultnog Festa, koji je dobio devet miliona, dok su izuzetno značajni festivali sa dugogodišnjom tradicijom, poput “Mokranjčevih dana” u Negotinu ili aranđelovačkog “Mermer i zvuci” dobili svega 2,5, odnosno milion dinara.
Mnogi su verovatno već skočili: Kusturica nije socijalista nego nacionalista. Slavni režiser se s tim sigurno ne bi složio, ali svejedno, maločas pomenuta Forkadesova, čije se levo usmerenje ne osporava, uzvikuje: “Nema revolucije bez nacionalnog naboja.” A u međuvremenu, dok ne dođe do revolucije, valja od nečega živeti. Pa pošto je posle Lenjina pljačkanje banaka postalo previše rizično, savremeni levičari su se ustremili na državne blagajne.
Ono što levicu i desnicu, kako u Srbiji tako i u Americi, ujedinjuje jeste – tržište. Tačnije, borba protiv slobodnog tržišta. Zar levičar Sanders i desničar Tramp nisu zagovarali istu stvar – ograđivanje Amerike i zaštita Amerikanaca protekcionističkim, što stvarnim što virtuelnim, zidovima od Kineza, Meksikanaca i ostalih, a sve u ime socijalne pravde, razume se.

PERIFERIJSKI ZMAJEVI: Manimo desnicu, ako oko nečega na levici u Srbiji nema sukoba, onda je to oko tržišta. Jer, kako primećuje Vladimir Gligorov, “danas se levica upinje da dokaže kako je u tržištu izvor manje-više svih problema. Kada ne bi bilo liberalizovano i deregulisano, zaposlenih bi bilo više, a i raspodela dohodaka bila bi pravičnija”. Zbog te široko prihvaćene “kritike tržišta”, nastavlja Gligorov, “nema razlike između levice i populista. Danas veliki broj levičara ne zna kako da povuče razliku između onoga za šta se oni zalažu i za šta se zalažu desni populisti, čiji je osnovni politički cilj da uvedu mere zaštite domaćeg tržišta. Marks je bio kritičan prema ovom vidu nacionalnog socijalizma jer je smatrao da se time zapravo garantuju profiti domaćih kapitalista, što je svakako jedan od predvidljivih ishoda. A da se time ne obezbeđuje privredni i, posledično, društveni napredak. Nezavisno od toga što je u globalizaciji video sredstvo širenja kapitalizma, uz sve socijalne posledice, Marks nije smatrao da je rešenje u zatvaranju tržišta i u tržišnim odnosima uopšte. I, zapravo, smatrao je da se time ide naruku reakcionarima. Postoji, naravno, liberalni odgovor na izazove protekcionizma i reakcionarnog nacionalizma, ali nije naodmet podsetiti se da je Marks bio tržišni fundamentalista, bar u poređenju sa današnjim levičarima”, zaključuje Gligorov.
Kada smo već kod “osnivača naučnog socijalizma”, onda bi današnji socijalisti trebalo takođe da objasne, tj. da shvate zašto je socijalizam propao. Ne, nije “evropski realni socijalizam” propao zato što nije bio demokratičan, kao što misli Jovo Bakić, nego zato što nije bio ekonomičan. Mada, naravno, nije bio ni ono prvo. Komunističke partije širom istočne Evrope morale su da budu promenjene zato što nisu htele da promene ključne elemente tog sistema, kolektivnu svojinu pre svega. Kineska komunistička partija pokušava da izbegne tu grešku i da menjajući ekonomski sistem ostane na vlasti i zasada u tome uspeva, ali dokle će, tj. kako će se ponašati kada njen politički monopol bude doveden u pitanje, videćemo.
Opisivati, međutim, današnji svet kao mesto na kojem se “radi sve duže i napornije za sve manje novca, dok se kapitalisti nezajažljivo bogate, što naročito važi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema”, kao što to radi već pomenuti Bakić, ne samo da je anahrono nego je pre svega netačno. Tačnije, možda to važi za jedan manji deo sasvim malog dela sveta – onog zapadnog. Iz dva razloga. Najpre, manje važno, jer se taj svet u svojoj “državi blagostanja” malo uspavao, a drugo, i mnogo važnije, jer je na svetsku scenu stupilo tri milijarde gladnih i bosih, bukvalno, koji su zaista bili spremni da više rade za manje para. Ali, za njih je to bila nada. I perspektiva. I kapitalizam ih, za razliku od socijalizma, nije izneverio. Njihove nadnice rastu, više (ni) u Kini ne možete naći radnike koji za dolar-dva rade po ceo dan, zahvaljujući Kini (i Indiji…) nejednakost u globalnim razmerama početkom 21. veka opada, a “urbana Kina”, kako piše Branko Milanović, već sada ima dohodak veći nego Rumunija ili Litvanija. U tom kontekstu je i pomenuti “periferijski kapitalizam” prilično rđava metafora. Tako je moglo da bude nekad dok je svet bio ravna ploča, ali danas, kada predgrađa naseljavaju najbogatiji dok je centar prepušten siromašnijima, pri čemu još dojučerašnje zabiti postaju središta tehnološkog, ali i svakog drugog napretka, priče o “periferijskom usudu” doimaju se pre svega kao običan levičarski atavizam.

ŠTEDNJA: Levica je u svoj kapital pokušala da pretvori nedavnu ekonomsku krizu. Država blagostanja ne samo da je, kao što je već rečeno, umrtvila razvojne potencijale nego je zaduživanjem (da bi se održao visok standard uprkos ekonomskim rezultatima) pojedine zemlje dovela do ivice bankrota. Kada se kao logično rešenje pojavila konsolidacija javnih finansija, tj. kolokvijalno rečeno štednja, levica se pobunila odlučivši da na tome gradi svoju političku budućnost. Tako se nastali grčka Siriza, španski Podemos i slični pokreti kakvih je bilo, a ma kako paradoksalno čini se da su sve jači, i u Srbiji. U stvari, to je ovde jedno vreme bila državna politika. Setimo se samo Dačićevih socijalista – iako ni drugi nisu bili mnogo drugačiji – koji su pre 4-5 godina odlučno odbijali i svaku pomisao na aranžman sa MMF-om. Što je rezultiralo porastom budžetskog deficita na čak 260 milijardi dinara (gotovo dve i po milijarde evra) 2014. godine, dok nikakvog rasta nije bilo.
Ipak, slične ideje se svako malo ponovo pojave, kao što je recimo slučaj u nedavnom tekstu Ognjena Radonjića. “Na prvom mestu mora se ubrzati privredni rast, a ključna stavka za to su javne investicije. No, preduslov za to je ukidanje mera fiskalne štednje… Političari, međutim, često nisu voljni da povećaju državni dug radi finansiranja javnih investicija zbog toga što ih plaćaju sadašnji poreski obveznici (i glasači), dok će njihove plodove uživati budući poreski obveznici (budući glasači). Za kratkoročno orijentisane političare ovo je gubitnička opcija”, kaže ovaj profesor Beogradskog univerziteta.
Svoju tezu Radonjić potkrepljuje činjenicom da je danas zaduživanje jeftino jer su “kamate na državne obveznice blizu nuli”, pa je “jedini uslov investirati u kapitalnu aktivu koja će nositi stopu prinosa iznad nule”, kao i da se “političke partije centra, koje upravljaju Evropom, suoče sa greškama koje su napravile kreirajući raj za kreditore”.
Zamislite taj “raj za kreditore” u kojem je kamatna stopa “blizu nule”. Pre će biti da je to raj za dužnike, odnosno za siromašne i nerazvijene zemlje. Zapravo, takvo stanje i vlada već duže vreme jer, kako piše Boško Živković, “kamatne stope padaju već tri decenije” i još je uvek “rano očekivati kraj perioda niskih kamatnih stopa”. Posledice su, prema Živkoviću, prvo “pozitivni efekti niskih kamatnih stopa na privredu zemalja u razvoju” i, drugo, “negativni efekti na finansijski sektor pogotovo u razvijenim zemljama”. Ne samo, dakle, da je kapitalizam stvorio kao nikada u istoriji jeftin novac, kapital, nego time on direktno radi u korist siromašnih, a protiv interesa bogatih. Ništa od toga levičari neće da vide.
Naravno, ne moraju sve zemlje u tom raju isto da prođu, to će zavisiti od njihovog ponašanja. Ako poput Grčke, Španije, Portugalije, Italije – uzgred, ovde se mora dodati bitna napomena da, naime, kao što se vidi, to uopšte nisu siromašne zemlje nego vrlo, vrlo bogate, koje spadaju u 10 odsto najrazvijenijih u svetu – uzete zajmove ne koristite za investicije nego za potrošnju, normalno da će pasti u tzv. “dužničku krizu”. Ali ni birači ni političari nisu maloletni niti ih je neko bio po ušima da se zadužuju. Zašto bi siromašniji stanovnici Evrope, poput Srba, Makedonaca ili Bugara, plaćali njihovo hazarderstvo i rasipništvo. To nije ni moralno ni socijalno pravedno.
Na kraju, najvažnije, ukidanje fiskalne štednje nije preduslov za privredni rast, naprotiv. Fiskalna štednja i rast javnih investicija uopšte se ne isključuju. Kao što piše Milojko Arsić, “sa stanovišta uticaja na privatnu i ukupnu štednju i investi­cije, najpovoljnije je kada se rast državne štednje ostvaru­je smanjenjem tekuće potrošnje države, uz istovremeni rast javnih investicija, a da pri tome poreske stope ostanu nepromenjene… U slučaju Srbije, povećanje državne štednje tokom prethodne dve godine ostvareno je smanjenjem državne potrošnje 2,9 odsto BDP-a… i povećanjem javnih investi­cija jedan odsto bruto domaćeg proizvoda”, zaključuje Arsić.

RANI RAZVOJ: Najveći problem s levicom – u Srbiji, da se ovog puta na njoj zadržimo – jeste u tome što je spremna da ljudsko društvo potčini svojim projektima, strategijama, vizijama. Nasuprot tome, kapitalizam je spontano nastali poredak koji su (iz)gradili pre svega preduzetnici i inovatori, a ne naučnici i filozofi. Oni su ga, kako je to rekao Rasel, samo posle objašnjavali i tumačili. Adam Smit jeste osnivač liberalizma kao (društvene) filozofije, ali su prva akcionarska društva i berze nastali 200 godina ranije.
No, kako ističe već pominjani Tasić, “iako takmičarska strana postoji, ona nipošto nije najvažnija i nije suštinska karakteristika tržišne ekonomije. Tržište je iznad svega mehanizam dobrovoljne kooperacije, način mobilizacije pojedinačnih doprinosa i koordinacije različitih ciljeva, koji za rezultat ima generalno povoljne posledice za sve… Suština tržišnog sistema nije u opstanku jačih i nestanku slabijih nego u razmeni, saradnji i uključenosti velikog broja pojedinaca u proces stvaranja”.
Kapitalizam obezbeđuje dinamizam. “Kompanija Kodak, nekadašnji tehnološki gigant u foto-industriji, spektakularno je propala”. Ali foto-aparata ima više nego ikad i jeftini su kao nikad. Tržište je najbolji lek protiv monopola. I najpravičniji distributer društvenog bogatstva. “Na internetu se i dalje može naći članak u engleskom Gardijanu iz 2007. u kojem se autor pita da li će društvena mreža My Space ikada izgubiti monopol i zaključuje da – neće”, podseća Tasić. Pa dodaje i ovo: “Kada je na vrhuncu Majkrosoftove moći u jednoj televizijskoj emisiji voditelj upitao Bila Gejtsa da li se plaši konkurencije, tada vodećih kompanija IBM-a i Netskejpa, Gejts je odgovorio: ’Više me brine mogućnost da neko novi sada u garaži izmišlja nešto što meni nikada nije palo na pamet’. To je bilo u martu 1998. godine, a u septembru su Lari Pejdž i Sergej Brin osnovali Gugl, koji će biti glavni uzročnik opadanja moći i tržišnog udela Majkrosofta, što je usledilo u narednim godinama i do dana današnjeg se nastavlja”.
Ali, ne važi to samo za tehnologiju i tehniku. Ništa manje, ako ne i više, važi to i za humanistiku. Nenasilna komunikacija, tolerancija, ljudska prava, dečija prava, takođe su osnovni kapitalistički proizvodi koji se šire po celom svetu kao nekada parna mašina, a danas mobilni telefoni. Saznanje o značaju ranog razvoja, tj. da su, ne samo prvih nekoliko godina života nego i prenatalni period, tj. vreme provedeno u majčinom stomaku, ključni za formiranje čoveka (85 odsto strukture mozga razvije se do treće godine) predstavlja pronalazak koji se može porediti sa otkrićem novog kontinenta. Društvo znanja je kapitalna ideja koja nikome nije pala na pamet nego je društveni razvoj do nje doveo. I to ne tamo gde se po fakultetima lepe plakati da znanje nije roba. Nikada u ljudskoj istoriji ideje nisu vredele više, a kapital manje.
Time što se suprotstavlja otvorenom društvu zasnovanom na slobodnom tržištu, levica u Srbiji znatno usporava ekonomski razvoj i otežava položaj klase u čijem interesu, navodno, govori. Prepustivši je, ako ne baš i gurnuvši, u ruke nacionalista.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 11. maj 2017.