Daily Archives: April 18, 2017

Zdravstvo je u Srbiji najteži bolesnik

Intervju Milan Milenković, hirurg

Doktor Milan Milenković to naravno ne kaže, ali naš sagovornik je zaslužan što je samo dve i po godine nakon prvog uspešnog presađivanja materice u svetu takav medicinski i naučni zahvat obavljen i u Beogradu. U dečijoj bolnici u Tiršovoj. Da podsetimo, Novi magazin je tada, u oktobru 2014, objavio ekskluzivni razgovor sa dr Milenkovićem, kao i sa vođom čitavog poduhvata profesorom Matsom Branstrumom. Poznati švedski doktor bio je i na čelu tima koji je operaciju izveo u Beogradu, u kojem su, uz njega i Milenkovića, bila još dva švedska hirurga, dok je naš deo ekipe, koju su činili lekari Zoran Radojičić i Aleksandar Sretenović, anesteziolozi i instrumentarke, predvodio dr Miroslav Đorđević, svi iz Tiršove. O značaju ovog poduhvata svedoči i činjenica da mu je prisustvovao i profesor Stefan Tulijus, glavni hirurg za transplantacije sa Harvarda, kao i grupa izraelskih stručnjaka.
Švedski tim nije prvi i jedini koji je izveo transplantaciju materice jer je pre njega to urađeno u Saudijskoj Arabiji, a zatim i u Turskoj, Češkoj, Nemačkoj, SAD, Brazilu i Kini, ali je zasada on jedini koji je došao do krajnjeg cilja – rođenja deteta. Dosad je u Švedskoj, naime, obavljeno devet operacija (u svetu, uključujući i beogradsku, 18) sa procentom uspešnosti preko 90 odsto: šestoro dece je već rođeno, dvoje je na putu, a samo u jednom slučaju, zbog četiri spontana pobačaja, još nije došlo do konačnog srećnog ishoda.
Operacija u Beogradu je za 26. mart inače zakazana još 5. novembra prošle godine, što znači da nije imala nikakve veze sa aktuelnim političkim zbivanjima u Srbiji i planirano je da se o njoj ne govori javno dok se ne vidi kako je protekla, ali je celu stvar “provalio” neko iz Ministarstva zdravlja. Tako je vest objavljena u Srbiji, ali ne i u svetskim medijima što je šteta, jer je izvedba takve operacije velika referenca za svaku medicinsku ustanovu pa i “Tiršovu”, primećuje Milenković, danas inače zaposlen na čuvenoj stokholmskoj klinici “Karolinska”, gde zaseda žiri koji dodeljuje Nobelovu nagradu za medicinu, biologiju i hemiju.
Na sreću svih, pacijentkinje (inače iz jednog sela 100 kilometara od Beograda) jednojajčane bliznakinje, koje su se, uzgred, same obratile švedskim ekspertima, desetak dana nakon operacije, kada je ovaj razgovor obavljen, osećale su se odlično. Kada za oko šest meseci primaocu materice bude ubačen embrion (što će biti urađeno u Švedskoj jer se zamrznuti embrioni tamo nalaze), trudnoća će biti pod nadzorom dr Dejana Filimonovića u klinici u Narodnog fronta – ništa i nikoga ne zaboravlja naš sagovornik.
Iz ovog podužeg uvoda trebalo bi da bude jasno koliko je velika stvar urađena ovih dana u Beogradu. A iz toga je proizlazilo pitanje da li i kakav širi značaj za zdravstveni sistem Srbije, pa i mesto zdravstva Srbije u Evropi, ta operacija može da ima?
“Ovo je najkomplikovanija transplantacija koja se danas izvodi u svetu i ovo je dokaz da to može da se radi i ovde. Ali, to nije standardna zdravstvena usluga i da bi se to radilo mora da se napravi poseban projekat. Ne bih mogao da kažem koliko žena u Srbiji godišnje ima potrebu za ovakvom intervencijom, odnosno koliko bi njih moglo da obezbedi donora, ali se pretpostavlja da u Evropi trenutno ima oko 200.000 žena potencijalnih kandidatkinja za operaciju. Dakle, to bi mogao da bude jedan, da tako kažem, proizvod za ovaj deo Evrope, Bliski istok.”

Koliko košta takva operacija?
Mi u Švedskoj još nismo napravili cenu pošto su sve dosadašnje troškove pokrivali razni privatni dobrotvorni fondovi, dakle novac nije dolazio iz nacionalnog zdravstvenog fonda. Ali cene sigurno ne bi bile svuda iste. Ako bi ovde bila oko 150.000 evra, u Americi bi verovatno koštala 500.000 dolara.

A da li je naš zdravstveni sistem sposoban da iznese tako nešto?
Teško je reći. Ovo nije proizvod našeg zdravstvenog sistema, ovo je proizvod ili rezultat rada grupe iz Tiršove i, naravno, saradnje sa švedskim timom, koji je imao odlučujuću ulogu. Na kraju krajeva, on je i finansiran švedskim parama. Ako je to interesantno za zdravstveni sistem Srbije, onda ovome što je urađeno treba pružiti podršku. U tom slučaju u Beogradu bi moglo da se radi i 15-20 operacija godišnje.
Ali, ovo nije rutinska operacija. Kao što sam rekao, nije ni u Švedskoj. Za te stvari važe drugačija pravila. Meni se, međutim, na osnovu uvida koji imam, čini da naš zdravstveni sistem ne funkcioniše kao u svetu. U svetu bolnica sve što uradi fakturiše osiguranju ili onome ko plaća i na osnovu toga dobija sredstva. Kod nas bolnice ne fakturišu nego im se daje “odokativno”. Znači, koliko god da radite, nema garancije da ćete dobiti pare za svoj rad. To je vrlo loš sistem. Ja sam taj sistem ostavio kad sam otišao 2001. i evo sad sam ga opet zatekao, sve je potpuno isto. Prošle godine sam razgovarao sa jednim visoko pozicioniranim doktorom, koji mi se hvalio kako je napravljena nova zgrada kliničkog centra. Ja onda pitam koliko se od tada stanje popravilo, koliko je manja smrtnost od karcinoma, ima li manje infekcija. On kaže: ne znam. Kako ne znate, u čemu je smisao bilo čega što se radi ako se ne znaju efekti. Kod nas se samo razmišlja o novim zgradama i opremi, a u zdravstvenom sistemu je najvažniji ljudski faktor. Treba ulagati u ljude, u organizaciju. Ovde lekari u Kliničkom centru nemaju pristup bibliotekama, to je potpuni nonsens. U Norveškoj, Švedskoj je i u najmanjim bolnicama lekarima dostupna najnovija literatura, časopisi. Ovde tu mogućnost ima samo nekoliko ljudi, koji to ljubomorno čuvaju za sebe.
Mnogo toga u Srbiji već postoji, samo treba da se bolje i racionalnije koristi. Pa da se zatim razmišlja o stvarima kao što je kupovina nove opreme, na primer. Ja to ovde kažem, ali to mora da kaže neko sa vrha – moramo da menjamo zdravstveni sistem. Najpre, zdravstveni sistem mora da posluje sa dobitkom. Ako jedno porodilište ne posluje dobro, treba ga zatvoriti. Jeftinije je platiti taksi, pa i kola hitne pomoći, nego babice i lekare. Ali to kod nas ne postoji, niko ne misli o tome.

To je ovde vrhovna jeres.
Ni u Švedskoj do ovog poduhvata, koji će jednog dana verujem konkurisati za Nobelovu nagradu, nije došlo lako ni preko noći. I u Švedskoj je trebalo savladati mnoge otpore i probiti mnoge birokratske barijere. Ovde ljudima nedostaje malo više ličnog angažmana, upornosti i preduzimljivosti. Bilo je u Srbiji lekara koji su tvrdili da će uraditi presađivanje materice, ali nisu na tome ništa radili. Za to vreme švedska grupa je radila skoro svakog dana – eksperimente, studije, odbranjeno je šest doktorata, dok nismo došli do krajnjeg cilja. Tu se vidi razlika između švedskog i srpskog društva. Mi stalno nešto pričamo i stalno nam je neko drugi kriv, nisu nam dali dozvolu… Ni tamo nije tako lako dobijena dozvola. Mi smo morali da pokažemo da smo na tome radili godinama, bila je diskusija u švedskom parlamentu, pa etički komitet, pa pravnici, zašto, kako? Sve je moralo da bude do tančina objašnjeno i argumentovano. I prvo nam je bilo odobreno 10 operacija, nedavno smo dobili dozvolu za još toliko.

Ali gde naći novac za te skupe operacije?
Ne mora to zdravstvo Srbije da finansira, može preko projekata. Danas u svetu ima više para nego ideja, ali niko vam pare neće dati na lepe oči. Ulaganje u ljude i zapošljavanje ljudi koji su bez posla može se rešiti kroz projekte. Šteta je da imate toliko ljudi koji nemaju posla, a sa druge strane imamo prilično bolesnu populaciju. Nedavno je poznati medicinski časopis Lanset izneo prognozu za narednih 30 godina, što je londonski Ekonomist preneo, prema kojoj se Srbija među 35 zemalja našla na poslednjem mestu po životnom veku muškaraca – od 65 do 75 godina – dok je za žene na pretposlednjem. Kad se procenjuje zdravstveni sistem, onda se uzima u obzir smrtnost od karcinoma, smrtnost na porođaju, smrtnost dece… Dakle, to moramo da izmerimo, pa da vidimo šta da radimo kako bi se to popravilo. Najveća je greška da zidamo nove zgrade, a ne znamo gde je problem. Recimo, pre izvesnog vremena sprovedena je akcija inkubatori za porodilišta, ali danas niko ne zna kakav je njen efekat, koliko je ona smanjila smrtnost dece. Nama nedostaje ta evaluacija, merenje rezultata onoga što smo uradili.

Dakle, nije sve u sistemu, ima nešto i u ljudima.
Mi imamo vrsne medicinsku stručnjake koji zaista rade u nepovoljnim uslovima. Ali i oni moraju mnogo više da urade za sebe. Svi čekaju da im neko sa strane sredi stanje. To se neće desiti. Mora neko nekad sam i da okreči i da popravi nešto i da da neku ideju… to ljudima ovde fali. Tamo, iako im je na raspolaganju više novca, ljudi pokazuju više lične inicijative u rešavanju problema.
Kada je pre nekoliko godina izašla studija jedne švedske agencije u kojoj je zdravstveni sistem Srbije, na osnovu 10-15 kriterijuma, stavljen na poslednje mesto, ovde je reakcija bila: to nije tačno. Slavica Đukić Dejanović, tadašnja ministarka, govorila je kako mi imamo dobre doktore, da nam dolaze ljudi iz inostranstva na lečenje, što je potpuna besmisleno. Prvo, nisu samo doktori zdravstveni sistem, drugo, dolaze nam iz Makedonije, Bosne, Crne Gore, treće i ako dolaze, to još nije pokazatelj da je zdravstveni sistem zaista dobar. A sa druge strane, u Švedskoj, koja je bila negde na sredini tabele, ministar je rekao: hajde da vidimo šta nije u redu, pa da to popravimo. Ni u Švedskoj ne teče med i mleko, ni tamo ljudima često mnoge stvari nisu po volji, i oni moraju da se bore za ono što je najbolje za njih. Ali, ima jedna bitna razlika između Švedske i Srbije. Tamo ljudi kažu – mi odlučujemo o svojoj sudbini, a ovde uvek ima neka teorija zavere, uvek ima neko ko radi protiv nas, neki Soroši, Amerikanci, ovi, oni… Ja u to nikad nisam verovao i radeći u oba sistema mislim da to uopšte nije tačno. Mnogo zavisi od ljudi koji rade. Kako mi hoćemo da nam izgleda društvo, tako će i da izgleda, isto važi i za zdravstveni sistem, za medije… Mi odlučujemo, nisu nam uslovi uvek povoljni, nije uvek vetar uz nas, ali moramo da tražimo rešenje. Da smo mi čekali da se steknu optimalni uslovi za transplantaciju, nikad je ne bismo uradili.

Bombardovanje

Sve se opravdava bombardovanjem – bilo je bombardovanje, pa zato ima mnogo karcinoma. Prvo, uopšte nije tačno da je kod nas broj karcinoma u odnosu na broj stanovnika najveći u Evropi. Recimo, karcinomi jajnika i dojke češći su u Švedskoj nego u Srbiji. Ali u Švedskoj umire manje ljudi. Ovde ima više karcinoma pluća, debelog creva, na šta utiču ishrana, pušenje, način života. Neko bi trebalo da napravi studiju o tome da pokaže šta je istina. Imamo toliko doktora nauka, profesora, ali niko od njih se tog posla ne prihvata. A njih društvo plaća da bi dobilo takve informacije.

Roboti

U Srbiji još ne postoji nijedan robot. Robotom se smanjuje bolničko lečenje, smanjuje se bolovanje, ali ovde to nikoga ne interesuje. Ovde su pacijenti na bolovanju po 5-6 nedelja jer su plate male, tako da se uopšte ne razmišlja o tome šta tehnologija donosi društvu, koliko ona smanjuje troškove posle operacije. Bolje da kupite jednog robota koji košta milion evra i koji sigurno može da radi nekoliko godina bez ikakvog kvara i servisiranja, koliko će da se uštedi na bolovanjima, na odsustvu sa posla, zbog manje traumatične hirurgije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.