Daily Archives: April 16, 2017

Žena od mermera

Jeste li nekad čuli priču o Ani Živković?

Na nedavno održanoj Majkrosoftovoj konferenciji “Globalna obrazovna razmena” (Global Education Exchange) u Torontu, na kojoj je učestvovalo 300 nastavnika iz 83 zemlje, Ana Živković je osvojila prvo mesto. Preciznije, proglašena je za najmaštovitijeg predavača.

Ana Živković je – ponavljamo to ime jer ga vredi dobro zapamtiti – nastavnica engleskog jezika u Osnovnoj školi “Čegar” u Nišu. Priznanje je dobila, kako zvanično obrazloženje kaže, jer je pokazala posebnu dovitljivost u primeni visokih tehnologija u nastavi. Ova vredna i predana nastavnica je, naime, svoje đake vodila u obilazak (naravno virtuelni) Američkog nacionalnog parka Jelouston, Muzeja Drugog svetskog rata u Nju Orleansu, Lisabonskog zoološkog vrta, a omogućila im je i da direktno razgovaraju sa Fabijanom Kustoom, unukom Žaka Kuostoa, u trenutku dok se on nalazio u podvodnoj laboratoriji na dnu Atlantskog okeana. Škola “Čegar” inače, ni to ne treba propustiti da se kaže, ima samo dve učionice sa internet vezom.

Eto najboljeg primera, reći će neko, kako se skromnim sredstvima mogu postići odlični rezultati. To je tačno, ali nije samo to, to jest najmanje je to. Jer, ova priča zaista ima više slojeva i “naravoučenija”.

Neki će verovatno u njoj pre svega videti primer kako globalne kompanije pronalaze suptilne načine da reklamiraju svoje proizvode. Ima toga – uostalom, danas je svaki publicitet istovremeno i reklama, sad kakva, drugo je pitanje – ali još je važnije na ovom primeru “prepoznati” (kako se to moderno kaže) rastući značaj privatnog sektora u obrazovanju. To jest, kako privatne firme, možda i misleći samo na sopstvene interese (baš kao što je to pre 200 godina “zacrtao” Adam Smit) rade u korist opšteg dobra. I, zatim, kako (nasuprot uvreženom stereotipu o njihovoj brizi samo za materijalne vrednosti, tj. profit) traže, podstiču i promovišu duhovnost i kreativnost.

Ovaj primer takođe pokazuje da znanje nikada nije bilo dostupnije svim narodima i svim društvenim slojevima, ma koliko bili udaljeni od najznačajnijih obrazovnih centara.
Sve to, na kraju, škole, tj. klasične edukativne institucije (bilo državne bilo privatne) stavlja u sasvim novi kontekst, zahtevajući od njih bitno drugačiji način rada i poprilično menjajući njihovu ulogu.

No, da se vratimo našoj heroini, “slučaj nastavnice Živković” takođe pokazuje i da su sredstva često zapravo tu, samo se treba sagnuti i dohvatiti ih. “Nastavnici širom sveta, osim retkih srećnika, bore se s nedostatkom prostora, slabo opremljenim učionicama, ograničenim ili nepostojećim pristupom internetu. Možemo da sedimo i da se žalimo zbog loših uslova rada ili da osmislimo aktivnost koja će nam pomoći da uključimo decu u nastavu. Profesori uvek daju primer svojim učenicima, tako da ih moramo podsticati da nikada ne odustaju i da istraju u želji da nauče i postignu više u životu”, prenosi “doktorsku izjavu” Ane Živković beogradska Politika.

Ali, kako da Ana Živković i Ani slični prosvetni radnici ne budu slučaj, tj. slučajnost, nego pravilo? Odnosno, to što nije tako nego takoreći obrnuto, o čemu ubedljivo govore rezultati PISA testova koje naši osnovci postižu, pokazuje da zapravo nešto temeljno ne valja u našem školskom sistemu. To jest, u onima koji našim školstvom upravljaju.

O tome, možda malo posredno, ali vrlo ilustrativno, može da posvedoči jedan takođe ovih dana zabeležen događaj. Naime, otvarajući na Fakultetu organizacionih nauka međunarodno takmičenje u rešavaju studija slučaja (Belgrade Business International Case Competition), ministar prosvete Mladen Šarčević je, između ostalog, rekao da će “ove godine biti povećane kvote za IT smerove na fakultetima, ali da ne može da daje velika obećanja dok se ne završi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom”. Možete li sad da zamislite, dragi čitaoci, šefa Misije MMF-a Džejmsa Rufa, kako pravo sa aerodroma ide u Vladu i pita – da l’ Vučića, da l’ Šarčevića, nije ni bitno – koliko ćete ove godine upisati studenata na IT smerove. Oni “ispale” neki broj, a on odsečno kaže – ne može. Naravno da je to glupost, ali to samo pokazuje koliko je um naše prosvetne vrhuške ograničen i zatvoren.

Upravo zato, nastavnica Ana Živković zaslužuje da dobije spomenik ili makar spomenicu, figurativno rečeno, razume se. Samo, kad smo već kod “spomenika”, da naša heroina ne prođe kao heroj, Birkut mislim da se zove, iz čuvenog filma “Čovek od mermera” poljskog režisera Andžeja Vajde. Junak tog filma, građevinski radnik, zidar, svojim udarničkim radom, velikim prebačajem normi, stekne silna društvena priznanja, čak i svoj kip izrađen u mermeru, da bi mu na kraju kolege dobacile užarenu ciglu u ruke i tako ga onesposobile. Bila je to metafora o društvu koje, poput stranog tela, odbacuje svoje ponajbolje članove.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. april 2017.