Daily Archives: April 7, 2017

Nejednakost i budućnost

Otkud tolika opsednutost nejednakošću ako ona poslednjih dvadesetak godina opada. O nejednakosti se govori mnogo više nego o nerazvijenosti: o nedostatku socijalne pravde više nego o pomanjkanju slobode.

Razlike u prihodima (životnom standardu, bolje reći) između stanovnika naše planete rasle su, prema knjizi Branka Milanovića “Globalna nejednakost”, od industrijske revolucije, praktično tokom čitavog 19. i 20. veka, da bi počele da opadaju tek negde sredinom devedesetih godina. Pre tri decenije, tačnije 1988, globalna nejednakost je iznosila 72 đinija, 2008. je bila 70,5 đinija, a 2011. godine 67. (đini je, da podsetimo, osnovna mera, tj. jedinica mere nejednakosti. Izražava se kao đini koeficijent i tada se nejednakost kreće u rasponu od nula do maksimalno jedan. Na drugi način nejednakost se izražava đini poenima od nula do 100, što ćemo i mi ovde koristiti zbog veće ilustrativnosti. Nula znači da svi imaju isto, a 100 da sve ima jedan čovek.)

Pad nejednakosti u svetu rezultat je prvenstveno snažnog privrednog uspona Kine i rasta prihoda kineske srednje glase. Srednji dohodak (ne u apsolutnom iznosu nego po paritetu kupovne moći) u urbanoj Kini sada je veći od srednjih dohodaka Rumunije, Letonije ili Litvanije.

Naglašavanje da je reč o “urbanoj Kini” ukazuje na rascep koji postoji unutar ove zemlje jer su gradske sredine nekoliko puta razvijenije od seoskih. Uopšte, brzi uspon Kine praćen je možda još bržim porastom nejednakosti u njoj. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je otprilike Kina odlučila da krene putem liberalizacije, nejednakost je bila 25 đinija, danas je dvostruko veća – oko 50 đinija. To je tačno onoliko kolika je nejednakost u Americi bila 1929. godine, ali i za oko pet đinija više od nejednakosti u SAD danas. Naime, nakon “velike depresije” nejednakost je u Americi pola veka opadala, do oko 35 đinija 1979, da bi posle toga počela da raste do današnjih 45 đinija.

U stvari, ulazak Kine na svetsku scenu bio je “okidač” promena koje su tumbe okrenule čitav svet. Zajednički imenitelj tih promena jeste – globalizacija. U kombinaciji sa informaciono-komunikacionim tehnologijama, uključivanje tri milijarde ljudi (bivših socijalističkih zemalja, Latinske Amerike, Azije) u “međunarodnu podelu rada” izazvalo je tektonske poremećaje. Iz tog “sudara svetova” neke zemlje su izašle kao pobednici, druge kao gubitnici. U prve, prema Milanoviću, spadaju: Kina, Indija, Tajland, Indonezija, Vijetnam; u druge – bogate zemlje OECD-a ili, kako ih Milanović zove, WENAO (zapadna Evropa, severna Amerika, Okeanija).

Kao posledica takvog razvoja stvari došlo je do erozije “države blagostanja”, odnosno, sa druge strane, do (nevelikog, ali ipak) porasta nejednakosti: u Holandiji sa 28 na 32 đinija, Nemačkoj sa 27 na 33, Italiji sa 30 na 35, Španiji sa 30 na 37 đinija. Uzgred, s nejednakošću od 26 đinija Srbija spada u prilično egalitarne zemlje.

Mada je, kao što se vidi, nejednakost u razvijenim zemljama još uvek znatno niža nego u Kini, dok se u njoj tom temom praktično niko (bar javno) ne bavi, na Zapadu je ona već godinama “top tema”. Branko Milanović je nesumnjivo jedan od njenih najprilježnijih proučavalaca. A “Globalna nejednakost” na neki način predstavlja esenciju njegovog višedecenijskog rada.

Milanovićeva knjiga, iako pisana prilično popularno, ali i, za razliku od Piketijevog “Kapitala u 21. veku”, pregnantno i fokusirano, ima ozbiljne stručne i naučne ambicije. Autor zapravo tvrdi da sva tri najpoznatija istraživača nejednakosti (Jan Tinbergen, Sajmon Kuznjec i Toma Piketi) pre svega “imaju problem objašnjavanja činjeničnog stanja u modernom svetu”. Prva dvojica (koja inače zastupaju tezu da će nejednakost s tehnološkim, odnosno ekonomskim razvojem opadati) ne mogu da objasne porast nejednakosti nakon osamdesetih godina 20. veka, dok Piketijeva teorija (da nejednakost u kapitalizmu mora stalno da raste) važi za 20. vek, ali je u suprotnosti sa podacima za 18. i 19. vek.

Milanovićev teorijski doprinos sastoji se pre svega u tome što je čuvenu “Kuznjecovu krivu”, koja naopako okrenutim latiničnim slovom “U” prikazuje kretanje nejednakosti (koja, dakle, prvo raste, da bi onda počela da opada) transformisao u “Kuznjecove talase” ili cikluse. To znači da nakon razdoblja opadanja, nejednakost ponovo počinje da raste. Razvijene zemlje zapada (Evropa, SAD) nalaze se na početku drugog Kuznjecovog talasa. To jest, posle rasta nejednakosti tokom 19. i njenog pada tokom 20. veka, ona sada ponovo počinje da raste. Kina se, međutim, nalazi na vrhu prvog talasa, dakle kada je nejednakost dostigla maksimum i očekuje se da počne da pada. Svet se pak nalazi negde između (dalekog) istoka, i (razvijenog) zapada: tj. u drugoj fazi (opadajuće nejednakosti) prvog talasa. Da li će Milanovićeva revizija Kuznjecove teorije biti priznata i prihvaćena u naučnom svetu, ostaje tek da se vidi; ali ako bude, to će svakako predstavljati veliki uspeh za srpskog naučnika. Zanimljivo je, takođe, da Milanović ne podržava Piketijevu ideju o povećanom oporezivanju bogatih kao rešenju problema nejednakosti, odnosno ne smatra da bi to samo po sebi rešilo problem. Milanović zapravo insistira na povećanom državnom ulaganju u obrazovanje – jer podaci pokazuju da najveći imovinski jaz postoji između obrazovanih i neobrazovanih – da bi ono na taj način postalo dostupnije svim slojevima stanovništva.

Iz knjige Branka Milanovića (čije poslednje poglavlje nosi podnaslov: “Deset kratkih refleksija o budućnosti nejednakosti i globalizacije”) može se, kao ključan, izvući jedan zaključak: pred svetom se nalaze dva izazova ili dva zadatka. Prvi je razvoj Afrike, a drugi liberalizacija Kine. Naime, 1970. godine Afrika je čak imala veći BDP po stanovniku (2.900 dolara) od Azije (2.200 USD), ali je od tada u Aziji BDP/pc povećan pet puta, a u Africi svega dva puta.

Kina izdaleka izgleda monolitno, ali nije. Milanović navodi podatak da je 2013. u Kini bilo 500.000 štrajkova. I ističe da će “najveća opasnost s kojom će se Kina suočiti u dolazećim decenijama biti mogućnost formalnog ili neformalnog raspada zemlje”.

U stvari, ima i treći izazov: da li će rast nejednakosti u bogatom svetu dovesti do (vladavine) populizma i plutokratije, tj. uskog sloja najbogatijih, kao pojava (za sada više u obliku tendencija) suprotnih demokratiji i globalizaciji. To je pitanje koje je povezano sa već čuvenim podatkom da jedan procenat najbogatijih stanovnika Zemlje (70 miliona) poseduje gotovo polovinu (46 odsto) ukupnog svetskog bogatstva. Milanović, međutim, posebno ističe još užu grupu ljudi, onu sa Forbsove liste milijardera. Njih je 2013. godine (koju Milanović uzima) bilo tačno 1.426, a posedovali su 5,4 hiljade milijardi dolara ili oko dva odsto ukupnog svetskog bogatstva (241.000 milijardi dolara, prema Credit Suisse).

Ova tri izazova možda najbolje pokazuju koliko je svet danas, mada više nego ikada u svojoj istoriji povezan i globalizovan, različit. Što je važnije, pokazuju koliko još vode ima da protekne i Dunavom i Savom dok Azija i Afrika dođu dotle da im evropski i američki problemi padnu na pamet. To jest, da tek kad reše svoje elementarne probleme, na red dolazi rvanje s nejednakošću na, kako u uvodu knjige kaže Brankovo Milanović, “dugom putu do globalnog sistema upravljanja, do sveta koji će postati jedno”. (Kurziv Milanovićev.)

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. april 2017.

 

Srpska elita je protiv kapitalizma

Intervju Slaviša Tasić

Slaviša Tasić je nesumnjivo jedan od naših najboljih mlađih ekonomista, čiji je čitav radni angažman vezan za inostranstvo. Povod za ovaj razgovor je njegova ovih dana objavljena knjiga “Šta je kapitalizam”
Da li je srpsko društvo prihvatilo kapitalizam?
Na ideološkom nivou ga nije prihvatilo. Imamo veliko marksističko nasleđe koje je kapitalizam tretiralo kao zlo i eksploataciju, umesto kao izvor neviđenog napretka koji je podigao svet iz bede i siromaštva koji su nekada vladali. Problem je i što se kapitalizam pogrešno shvata kao nekakav sistem koje treba sprovoditi, dok je u stvari kapitalizam samo nešto što izvire prirodno i spontano kad postoji jedan opštiji zakonski okvir sigurnosti i slobode. Ali, i pored tog ideološkog neprijateljstva, nerazumevanja i nepopularnosti, imam utisak da sve veći broj ljudi prihvata kapitalizam u praksi. Postoji tiha većina koja se bavi poštenom i kreativnom privatnom inicijativom gde god im država ostavi prostora za to.

Gde su, u kojim društvenim slojevima najveći otpori – u inteligenciji, političkoj eliti ili građanstvu? I zašto?
Tu je mrtva trka. Političkoj eliti najviše odgovara podržavljeni kapitalizam, kakav i imamo. Njihov cilj je ostaviti taman dovoljno prostora privatnom sektoru da stvara neku vrednost, ali mu ne dozvoliti da se osamostali i odmetne jer je cilj političke elite kanalisati vrednost u sopstvene džepove. Intelektualna elita je uvek bila donekle protiv kapitalizma jer u čistom kapitalizmu njen relativni položaj slabi. Intelektualci imaju najviše posla i najbolji status kada se država meša u sve, pa su joj onda oni potrebni da osmišljavaju mere i programe, zbog čega su važniji i bliži strukturama vlasti. Osim toga, u kapitalizmu se i neki slabije školovani, ali preduzimljivi i riziku skloni ljudi, na pošten način obogate, što intelektualcima intuitivno smeta. Nekako misle da to nije fer. Ne govorim o svima, naravno, ali mislim da ovo jeste slučaj sa jednim delom leve inteligencije.

Jesu li otpori načelni ili su plod oblika kapitalizma kakav postoji u Srbiji. I kakav je to kapitalizam, tj. da li je kapitalizam uopšte?
Otpori su sigurno još jači kada se pogleda kakva vrsta sistema ovde vlada. Pravi kapitalizam počiva na ustanovama koje garantuju odsustvo prisile, poštovanje privatne svojine i pravnu jednakost. Ali mi još uvek nismo tu. Imali smo u slučaju Savamala bespravna rušenja i otimanja od jednih da bi se dalo drugima i treba znati da je to sušta suprotnost kapitalizmu. Ili kada država daje privilegije, kada finansira strane investitore na račun domaćih, kada pokriva gubitke nekih firmi na račun drugih, to je sve duboko protivno kapitalizmu. Mnogi vide neku korumpiranu privatizaciju i pomisle na kapitalizam, ali čak ni privatizacija kao proces nije odlika pravog kapitalizma nego zakasneli pokušaj ispravljanja grešaka komunizma. Uostalom, u svakoj privatizaciji država je ubedljivo najvažniji igrač.
Evo gde u Srbiji ima najviše kapitalizma. U IT sektoru jer je izrastao bez plana, bez pomoći države, bez subvencija, bez zaštite i uz međunarodnu konkurenciju. Ima ga u privatnom zdravstvu, koje se u poslednje vreme ukrupnjava, ali je takođe izraslo potpuno spontano i neplanirano, bez državnih strategija. Obe ove grane bile su sasvim zaboravljene i neregulisane i zato su uspele da se ni iz čega razviju i postanu konkurentne na svetskom nivou. Kapitalizma ima i u sektoru ugostiteljstva i tu, na primer u Beogradu, vidimo fantastičnu kreativnost. Upravo je zbog preduzetničke kreativnosti vlasnika lokala Beograd dospeo na dobar glas među stranim turistima, a ne zbog nekih prirodnih lepota ili istorije jer tu nismo ništa bolji od bilo koga u Evropi.
Žao mi je što se ovi pravi tržišni fenomeni ispuštaju iz vida jer oni su prave pozitivne kapitalističke priče kod nas. I sve što su postigli, postigli su bez pomoći ili čak uprkos državnom mešanju.

Najveći problem u Srbiji trenutno je nezaposlenost. Zašto?
Ljudi to ne vole da čuju, ali veća zakonska zaštita zaposlenih po pravilu stvara veću nezaposlenost. Veća minimalna nadnica takođe stvara veću nezaposlenost. Isto važi i za poreska opterećenja na rad, uključujući tu i doprinose. Osnovno ekonomsko pravilo je da ako nešto oporezujete, dobićete manje toga. A u Srbiji se zaposlenost visoko oporezuje.
U Srbiji i regionu, međutim, nezaposlenost ima i druge uzroke. Pre nekoliko meseci sam analizirao podatke i našao da je faktor koji statistički najbolje predviđa razliku u nivoima zaposlenosti u regionu i sličnim zemljama nivo pristiglih doznaka iz inostranstva. Ni fleksibilnost tržišta rada, ni nivo BDP, ni uvoz ili bilo šta drugo, već doznake. Rezon je da kada nekakav prihod pristiže na alternativne načine, uključujući i doznake, onda svako kome zaposlenje nije nužno to gleda da izbegne pri niskim platama. To znači da je bar jedan deo nezaposlenosti na neki način dobrovoljan. Ali ako prosečna plata bude rasla, onda bi ova vrsta nezaposlenosti trebalo da se smanjuje jer će se rad više isplatiti.

U Srbiji se često govori o tzv. prekarijatu, da li je to opravdano, ima li razloga za to?
Ako mislite na povremeni i privremeni rad bez stalnog radnog odnosa, toga ima sve više i u Evropi i upravo je posledica prekomerne zakonske zaštite. U Španiji ili Francuskoj teže je otpustiti radnika nego razvesti se – ima više sudskih procesa, tužbi i plaćanja alimentacija, odnosno obeštećenja. U takvoj situaciji normalno je da poslodavci izbegavaju da ponude stalni radni odnos i gledaju da zaobiđu zakon privremenim ugovorima. I zato ove zemlje imaju hroničnu nezaposlenost.
Nekada mi analitičari koji se bave ovim pitanjima zvuče kao da nikada u životu nisu ušli u firmu ili porazgovarali s nekim poslodavcem, pa ih predstavljaju kao nekoga ko kao jedini cilj ima maltretiranje radnika. U realnosti poslodavci uopšte ne vole da stalno menjaju i otpuštaju radnike. To im je nepotreban trošak sticanja poverenja, učenja i navikavanja. Zato je pogrešno fokusirati se na zakonodavstvo jer neće nikakav zakon poboljšati položaj radnika. Položaj radnika će popraviti ekonomski rast, investicije i rast produktivnosti. U Švajcarskoj ne postoji zakonska minimalna plata. U Americi radnik može biti otpušten bez ikakvog obrazloženja. Pa opet, ovo su zemlje gde je najbolje biti radnik i gde radnici najbolje žive.

U Srbiji se često govori da nam najviše fali civilizovana država? Da nam fali, to je tačno, ali može li se ona izgraditi bez poštovanja individualnih prava, o čemu se daleko manje govori?
Cela poenta zapadne civilizacije je u poštovanju individualnih prava. Osnovne funkcije države, razlog zbog kojih ona uopšte postoji, jesu zaštita ljudi od nasilja i razrešavanje sporova. A mi nemamo to već nešto što se najbolje može nazvati mekom državom. Meka država je ona koja radi mnogo stvari, koja se meša u sve i svašta, koja se bavi i ekonomijom, i kulturom, i medijima, i sportom, ali zato ne ume da obavi svoje osnovne funkcije. Ne ume da zaštiti ljude od nasilja, da zaštiti privatnu svojinu i da obezbedi sprovođenje ugovora ili naplatu potraživanja. Iz godine u godinu svi mogući međunarodni izveštaji ukazuju na neefikasnost sudstva u svemu, od krivičnih dela do privrednih sporova, pa je opet izgleda država nesposobna da to uredi. Ili nevoljna iz nekog razloga.

Omiljena tema u Srbiji jeste izgradnja institucija. Vaša knjiga nudi nov uvid u to kako su institucije u istoriji kapitalizma zaista stvorene?
Jedna od glavnih teza knjige je da ekonomski razvoj Zapada nije došao svesno i planirano već kao posledica institucija koje su se tamo slučajno razvile. U Zapadnoj Evropi je to istorijski bio jedan priličan haos, bez jedinstvene vrhovne vlasti i upravo je nedostatak jedinstvene vlasti, odnosno podela vlasti između različitih autoriteta, između sitnih teritorijalnih jedinica, između crkve i države, između parlamenta, sudova i kraljeva, dovela do velikih sloboda. Previše autoriteta nije bilo istorijski dobro za razvoj i nije dobro ni danas.
U Srbiji nam je potrebna izgradnja institucija kao što je nezavisno i efikasno sudstvo ili zaštita ličnosti i svojine. Ali nije nam potrebno preterano zavođenje reda ili prevelika regulisanost života pravilima i procedurama jer to guši slobodu i inicijativu. Često čujem da ljudi hoće ozbiljnu državu, ali tu misle na državu koja svuda zavodi nekakav red, uključujući i tamo gde ne treba, i tako guši slobodu i inicijativu. Kao što je, na primer, država nedavno pokušala da “uvede red” u kombi prevoz, bespotrebno gušeći jedan spontano izrasli sektor, od čega je posle, makar privremeno, odustala.
Zapadni svet je danas takođe u toj vrsti problema, porast regulacije u poslednjih tridesetak godina doveo je do gubitka privredne energije i nekih velikih kriza. To su još uvek bogate zemlje, ali Evropa raste vrlo sporo, a Amerika sporije nego ranije. I mislim da je glavni uzrok upravo to postepeno gušenje inicijative sve većim uplivom države u sve pore života.

U inteligenciji, ali i široj javnosti, vlada mišljenje da u Srbiji vlada neoliberalizam. Vlada li zbilja?
Ja i ne znam šta ta reč tačno znači jer oni koji je koriste kad kažu neoliberalizam misle i na tržište i na državne subvencije i na korupciju i, uopšte, sve što im se u nekom trenutku ne dopada. Ako misle na ekonomski liberalizam, na tržišne slobode, Srbija nije liberalna ekonomija. Pojedini sektori su izmakli regulaciji i uspeli lepo da se razviju. Ali, ukupno gledano, Srbija ne spada u liberalne privrede, više je negde u svetskom proseku. Država radi previše stvari u ekonomiji, direktno se bavi poljoprivredom, bankarstvom, energetikom, čak i hotelijerstvom. Prema svim objektivnim pokazateljima i raznim listama ekonomskih sloboda koje to obuhvataju, čak i tradicionalno socijaldemokratske države, od Švedske i Danske do Slovenije ili Slovačke, mnogo su liberalnije od Srbije.

Često se kaže da je slobodno tržište dobro za razvijene zemlje, ali da je ono, kao i individualne slobode, zapravo sredstvo za kolonizaciju malih i siromašnih zemalja, te da nerazvijene zemlje moraju da štite svoje firme dok se ne razviju?
Problem s tom teorijom je što se tako zaštićene firme nikad ne razviju. Ako hoćete razvoj morate se takmičiti s najboljima. U ekonomiji države i nije cilj nekoga pobediti već poboljšati sopstvenu produktivnost. Životni standard jedne zemlje ne zavisi od toga izvozite li ili uvozite već isključivo od nivoa produktivnosti, od toga koliko dobro nešto radite. A skrivanjem od konkurencije nećete napredovati nego stagnirati ili nazadovati. Tako je Brazil zaustavio uvoz kompjutera da bi razvio svoju proizvodnju i na kraju samo nazadovao jer ne samo da nisu napravili dobar domaći kompjuter, nego su ostali sektori patili usled nemogućnosti da koriste moderni uvozni hardver. Zastava i EI Niš su u SFRJ bile zaštićene, pa su sve više zaostajale za svetom i na kraju propale. Empirijski je, dakle, ta teorija više puta propala.

Kako vidite aktuelni trenutak Srbije, zna li ona šta hoće i gde hoće da ide, na Zapad ili na Istok; i kakvo društvo da gradi, ono utemeljeno na zapadnim vrednostima ili ono koje pripada “pravoslavnoj civilizaciji”, što se nameće iz Rusije?
Možda je i previše te Istok-Zapad priče. Rusija je zemlja bogata resursima, ali Srbija je politički mnogo naprednija od nje, uprkos svemu što se ovde danas dešava. Nemamo se mi tu na šta mnogo ugledati, osim možda pronaći naftu i gas.
Sa druge strane, na zapadne liberalne vrednosti se treba ugledati, ali te vrednosti ne treba sasvim poistovećivati sa postupcima zapadnih država i svakog njihovog funkcionera. I oni imaju svoje lične interese ili ideološke opsesije. Ako evropski zvaničnici tolerišu medijsku represiju ili nasilje nad privatnom svojinom, onda oni za mene ne reprezentuju klasične zapadne vrednosti. Zato ne treba upijati sve što neko otuda kaže ili misliti da je baš sve što neke evropske vlasti u svojim zemljama rade dobro. U ekonomiji naročito, ne zaboravimo da je Zapadna Evropa danas najsporije rastući region u svetu. Možda je bolje pogledati šta je Evropa radila pre nego što je došla do ovog nivoa razvoja na kojem sebi može priuštiti i greške. Kad su bile na našem nivou razvoja te države su trošile po 20-30 odsto BDP, a ne sadašnjih 40-50 odsto. Imale su mnogo manje regulacije nego danas, fleksibilna tržišta rada i zato su i rasle po stopama od 5-6 odsto, umesto današnjih 1-2 odsto. Ja sam pre svega za klasični liberalizam koji je originalno nastao na Zapadu i zaslužan je za njegov razvoj. Ali nije baš sve što ove zemlje danas rade u saglasnosti sa klasičnim liberalizmom.

Ali, kad se ovde pomene smanjenje javne potrošnje svi se naroguše?
Normalno je da se naroguše oni koji od toga dobijaju, ali potrebno je da poreski obveznici budu svesniji šta sve plaćaju. Ima jedna stara studija gde ljude pitaju da li država treba da obezbedi razne stvari sa neke liste predloga. I ogromna većina je za. Onda se ti isti ljudi podsete da sve to oni plaćaju porezima i odjednom se predomisle. Tako i kod nas treba uvek imati na umu da sve to što je na rashodnoj strani neko plaća. Privreda koja stvara vrednost i zapošljava plaća firmama koje generišu gubitke, dakle negativnu vrednost. To je besmislica. Rešavanje tog problema subvencija mora da bude prvi prioritet u fiskalnoj konsolidaciji.

Da li bi za Srbiju bila spas jedna dobra strategija razvoja, što je ovde preovlađujuće mišljenje?
Možda, ako je to strategija koja predviđa liberalizaciju, smanjenje potrošnje ili poboljšanje sudskog sistema. Ali bojim se da se ne radi o tome nego o zastarelom konceptu razvojnih politika, u kojem razni eksperti koji su uspeli da se dodvore državi biraju koje grane ili firme će biti privilegovane, a koje će sve to plaćati. To je odavno diskreditovan koncept jer je propao širom trećeg sveta. Vidite da su se i kod nas u poslednjih petnaestak godina najbolje razvile upravo neke oblasti koje su bile van svih planova i strategija. Pa ih sada, kao što je slučaj sa IT, država s naknadnom pameću navodno promoviše.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. april 2017.