Monthly Archives: March 2017

Nemoguće je razviti novi biznis u Srbiji

Intervju: Tomislav Momirović, direktor “Mona” hotela

Tomislav Momirović, direktor Mona hotela i predsednik Udruženja hotelijera Srbije, jedan je od retkih mlađih privrednika koji ne izbegava javnost, koji ne govori samo o najužim profesionalnim pitanjima već se ne ustručava da javno iznosi svoje po pravilu kritičke stavove o privrednim prilikama u Srbiji. Ovaj razgovor, pomalo neočekivano, započeo je kritikom ponašanja samih poslodavaca. “Vlasnik ne sme da ne poštuje radnika. To nema veze s platom. Tu je reč o odnosima. I jedan i drugi su ljudi i kao takvi zaslužuju poštovanje. Plata je tržišna stvar. Znači, ako radnik negde dobije bolju platu otići će tamo, ako ne ostaće tu. Ali, bez obzira na to, odnos vlasnika prema njemu mora da bude korektan. To ovde još uvek ni kapitalisti nisu u dovoljnoj meri shvatili. Jer, takvim odnosom oni štite svoj kapital. Kod nas je još uvek mnogo nasilja, bahatosti”, odgovorio je Momirović na uvodno i sasvim uopšteno pitanje koje se ticalo njegovog generalnog uvida u domaći ekonomski ambijent. Na to se prirodno nadovezalo pitanje o odnosu države prema privrednicima.

“Političari nude proizvod kakav građani žele. Naši ljudi i dalje ne prihvataju kapitalizam i zalažu se za neki lažni egalitarizam. Privatna svojina veća od stana i dalje je sumnjiva u Srbiji i građani to teško ’vare’. A političari se, takav im je posao, bore na tržištu i plasiraju ideje koje su tražene. I onda naravno da se stalno koketira s tim, da tako kažem, polusocijalističkim projektima – da mi nešto pokrećemo, da mi nešto radimo, da ćemo mi nešto stvoriti”.

Mislite “mi kao političari”?
Ne, “mi kao narod”. Nije narod napravio ni Apple ni Facebook ni BMW, kao ni neke proizvode u Srbiji, nego su to napravile neke kompanije i znanje koji je u njima razvijeno. Kompanije ovde nisu prepoznate kao institucije koje stvaraju novac, koje generišu nova radna mesta. Kapitalisti se doživljavaju pre svega kao ljudi koji uzimaju. Iz ličnog iskustva mogu da kažem, gde god se mi pojavimo da investiramo, niko ne dođe da kaže: mi ćemo s vama, pa ako za vas bude para i mi ćemo nešto zaraditi. Uglavnom ljudi traže da ti uzmu nešto, a ako im ne daš, onda pokušavaju da ti prave probleme, da te ucenjuju i slično.

Kažete da su kompanije institucije, država takođe treba da gradi institucije, odnosno država treba da stvori ambijent koji podstiče određeno ponašanje i određeno razumevanje stvari. Radi li to naša država?
Kod nas vlada i dalje, kao i u komunističkom periodu, kontroliše ogroman deo kompanija. To su resursi. Političari se danas bore za javna preduzeća ne za ministarstva jer tu su pare i tu je kontrola labava. I to stvara loš uticaj na tržište jer javna preduzeća ne mogu da propadnu. Svake godine se milijardu evra iz budžeta izdvaja za javna preduzeća. To su pare građana Srbije, od poreza koje mi plaćamo. A javna preduzeća svake godine generišu nove gubitke. To se maskira nekim socijalnim pričama, ali u stvarnosti to nisu ljudi koji su socijalno ugroženi. U svakom gubitaškom javnom preduzeću plate su daleko iznad proseka. U nekim javnim preduzećima radnici imaju tri puta veće plate nego zaposleni u mojoj firmi. Ti moji zaposleni su pošteni ljudi koji teško zarađuju svoj novac, od toga hrane svoje porodice, nije fer da država ima takav odnos prema njima. Mislim da država pre svega treba znatno da smanji meru svog učešća u biznisu. Jer, ona je i u infrastrukturi, gde još možda i ima rezona da bude, ali i u hotelijerstvu, bankarstvu, osiguranju. To je zaista previše i to kreira loše stanje na tržištu. Kad tu dodamo nereformisane institucije, sekretarijate, agencije itd., dobija se zaista ambijent u kojem je teško poslovati.

Ali političari stalno govore kako pomažu privrednicima.
Ja čak verujem da oni zaista imaju dobru volju, ali nemaju strpljenja i upornosti. Oni vole instant rešenja, pa pribegavaju nekim direktnim oblicima podrške. A to nije ni dobro ni dovoljno. Nama trebaju dugoročna sistemska rešenja, ali to za političare nije atraktivno.

Šta, po vašem mišljenju, predstavlja najveće prepreke za biznis?
Prvo opterećenje koje otežava da bilo šta novo nikne, da se nou-hau razvija, jesu velike dažbine. Šta mi sve danas plaćamo? Prvo, na svaki proizvod koji prodamo plaćamo dvadeset odsto. Na svakog zaposlenog plaćamo 66 odsto poreze i doprinose. Kad zaradimo pare, plaćamo 15 odsto porez na dobit. Ako hoćemo da podignemo te pare, plaćamo još 15 odsto. A povrh toga imate porez na imovinu, firmarine, reklame i gomilu lokalnih taksi koje ne želim ni da računam. Šta vi treba da uradite da zaradite te pare, da li je to realno. Zato vi u praksi nemate nešto novo, nemoguće je da se razvije nešto novo. Država uzima mnogo novca. Neki ljudi kažu: pa takvi su porezi i u okruženju, tako je i u zapadnoj Evropi. Da, ali u zapadnoj Evropi jedno selo kupi više mercedesa nego cela Srbija. Ovde je toliko mala kupovna moć da s tim poreskim opterećenjem ne možemo da se razvijemo. Mi koji dugo imamo kompanije, koji imamo infrastrukturu i brendove, možemo sve to da preguramo, ali neko nov da počne, to je nemoguće. Ja potpisujem, nemoguće je u Srbiji razviti nov biznis.

Vi izgleda ne čitate vesti o poboljšanju privrednog ambijenta u Srbiji?
Dobro, ima napretka, ali kad se sve to uzme u celini, mi imamo okoštali, birokratizovan sistem kroz koji da se probijete treba vam mnogo nerava i volje. Jednostavno, tu je toliko komplikovanih procedura da je to nepremostivo. Nisu čak više ni zakonski rokovi problem, oni su relativno kratki, recimo mesec dana za neke dozvole, ali mi ipak čekamo 3-4 meseca. I to uprkos tome što imamo dobar odnos s lokalnim vlasima i što se i one trude i guraju, ali džabe. Mogu samo da zamislim kako je nekome ko nema dobar kontakt, ko je krenuo normalnom opštinskom procedurom, koga ne zanima predsednik opštine, gradonačelnik ili ko god. Kako on uopšte ostvaruje svoja prava, da li je to uopšte moguće…

A šta kažete o subvencijama koje dobijaju investitori?
To nije napravljeno za nas. Iako su formalno domaće i strane kompanije izjednačene, mi to ne možemo da koristimo. Velike strane kompanije imaju tu snagu da odjednom instaliraju veliku opremu, da zaposle 200, 300, 500 ljudi, koje će, uzgred, da plate malo, i to se njima isplati, ali one nisu involvirane u domaću ekonomiju i one sutra, kad im privilegije isteknu, mogu i da odu kao što su došli. Mi kao domaća kompanija koja se razvijala polako i na malom tržištu to ne možemo. Najbolji podstrek za privatne investitore bilo bi, s jedne strane, smanjivanje poreskih davanja, pre svega poreza na dodatnu vrednost koji je ključan i, drugo, ova najavljena integracija regiona, carinska unija, bilo kakav vid unije. Jer, mi dobar deo novca zarađujemo poslujući s našim neposrednim okruženjem. A to podrazumeva i neku političku stabilnost, koja je stalno ugrožena. Mi sa Bosnom, Crnom Gorom, Kosovom, Albanijom, Makedonijom brojimo oko 15-16 miliona ljudi, što je mnogo atraktivnije od bilo koje zemlje uzete pojedinačno. Po mom mišljenju smanjivanje poreza i integracija regiona od ključnog su značaja. Kad dođe do problema u odnosima sa Kosovom, mi gubimo novac. Time što pravimo ekonomske prepreke kosovskim Albancima ograničavajući im mogućnost prolaska kroz Srbiju, gubimo novac. Desetine hiljada ljudi danas rade za robu koja se prodaje na Kosovu. Moramo da prihvatimo te ljude, naše firme na tome zarađuju novac, naši radnici od toga primaju plate. Isto je i sa Makedonijom, Bosnom, Crnom Gorom, samo nepromišljena politika stvara tu konflikte. Promišljena politika dovela bi do desetine hiljada novih radnih mesta i dodatnog profita, a preduslov su, naravno, mir i stabilnost.

Znači, mislite da povlašćeni položaj stranih investitora nije dobra stvar za srpsku ekonomiju?
De jure oni imaju isti tretman kao i mi, ali de facto te subvencije su koncipirane za njih. Dugoročno, to je vrlo loše. Mislim da će najegzaktniji primer biti situacija sa Fijatom. Malo se o tome govori, ali Fijatu sledeće godine ističu garantovani uslovi po kojima on ne plaća nikakve poreze i doprinose. To će podići cenu njihovog rada 70-80 odsto. Koja fabrika može to da izdrži. Ja uopšte ne mogu da zamislim kakve će okolnosti biti da Fijat ostane u Srbiji, uz svu dobru volju, govorim realno. Stotine miliona evra datu je Fijatu da napravi ovde svoju fabriku. Ali, nije napravljen nou-hau koji bi sutra mogao da preuzme fabriku i nastavi proizvodnju. Znači, ako ode Fijat opet ćemo dobiti Zastavu na budžetu, u sadašnjoj konstelaciji odnosa nema ko to da vodi. A kako će da se spreči da Fijat ode. Ti ljudi su racionalni, povećaće će im se troškovi rada sedamdeset odsto, moraće da plaćaju poreze i doprinose po isteku 10 godina.

Kao svoj najveći uspeh Vlade ističe fiskalnu konsolidaciju, šta ona za vas zaista znači?
Mislim da je fiskalna konsolidacija smanjila cenu kapitala koji se investira. Kamate su pale i mi investitori zaista nikad povoljnije nismo mogli da se zadužujemo. I s te strane Vladi treba odati priznanje. Sa druge strane, održava se sistem u kojem javna preduzeća dominiraju, koji je prilično opasan, mnogo sumnjivih ljudi naslonjeno je na njega, ljudi iz Vlade to ne kontrolišu. Kome to ide naruku, zašto ne mogu da se reše ta javna preduzeća, meni je potpuno nejasno. Smanjene su plate i penzije iako su svi mislili da je to nemoguće, ali ne može da se dotakne nijedno javno preduzeće, da se malo pretrese njihov rad. Mnogo veći problem od subvencija stranim kompanijama predstavljaju subvencije državnim firmama koje opstaju zahvaljujući našim parama iz poreza, zbog čega su porezi veliki. I onda se kao čudimo što vrhunski hirurg ima manju platu nego čistačica u nekom javnom preduzeću.

Mislite li da je realno da se smanje porezi na plate, što je premijer Vučić više puta u poslednje vreme najavio?
Pre svega mislim da je realno da se pod hitno likvidira, proda, kako god, dobar deo javnih preduzeća koja su gubitaši. Onda te pare treba iskoristiti da se smanje porezi. To zvuči ekstremno, ali zašto bi bilo teško. Ko je spasao Nokiju, ko je spasao Kodak? Kakva je to ambicija da država spasava neko preduzeće. Država treba da daje socijalnu pomoć siromašnima, to nije sporno, ali da ti plaćaš firmama da rade, ko se toga setio. I mi zato imamo visoke poreze jer treba da plaćamo opstanak gomile preduzeća. To je stvarno neverovatno. A to je nekako postalo normalno, to je postalo socijalno pitanje. Nije to pitanje socijalno, to je pitanje kompanijske strukture ove zemlje. Hoćemo li mi da budemo tržišna privreda ili ćemo da budemo zemlja korporativnih invalida. S kojom logikom mi moramo da ih spasemo, kaže se “tu rade neki ljudi”, pa neka ljudi nađu neki drugi posao. Šta će svi drugi ljudi? Zašto baš Bor, zašto ne Kuršumlija, zašto da tamo pet hiljada ljudi ne dobije po 500 evra prosečnu platu, zašto ne Negotin? I u drugim mestima ljudi teško žive, šta ćemo s njima? Ja to ne mogu da shvatim i ne mogu da prihvatim da je to normalno.

Država glavni hotelijer

Poslednjih pet godina hotelijerstvo se razvilo u Beogradu, donekle i u Novom Sadu i Nišu. Ali, ako pogledate unutrašnjost Srbije, ogroman broj, pre svega banja su državni ili paradržavni hoteli, ne znam kako bih nazvao hotel koji je u vlasništvu Železnica, ili MUP-a, ili Srbijašuma, ili Elektroprivrede, vojske, policije, PIO fonda. Imate paradoksalnu situaciju da PIO fond, koji svakog meseca od države dobija nenormalne subvencije, nju tuži zbog hotela. To zaista vređa inteligenciju. I imate paradoks da Mađarska ima mnogo veći prihod od turizma nego Hrvatska, a da je Srbija, sa istim potencijalom banja, možda i kvalitetnijim, na dnu jer su sve banje u državnom vlasništvu. Sve banje su pod katastrofalnim menadžmentom, stvaraju neviđeno male promete, zapošljavaju malo ljudi i samo ti ljudi, koji su u načelu u dosluhu s lokalnim samoupravama, izvlače neki profit. Da budem potpuno otvoren, meni takva situacija odgovara jer meni odgovara da mi je država konkurent. Ako gledam sebično, voleo bih da što duže ostane takva situacija jer ću ja lakše poslovati. Ako se one privatizuju ja dobijem kvalitetnu konkurenciju, možda će moji zaposleni otići tamo itd. Ali, realno, to je loše za ovu našu industriju, to je loše za celu Srbiju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. mart 2017.

 

Makedonski scenario 2

O tzv. “makedonskom scenariju”, kojim Aleksandar Vučić prosto bombarduje građane Srbije, u poslednje vreme i preko reklamnih spotova, već je na ovim stranicama bilo reči, ali pošto on s pretnjama ne prestaje, čak ih i pojačava, moramo i mi da ponovimo i naglasimo neke stvari.

Šta se to, najpre, stvarno dešava u Makedoniji? U najkraćem, opozicija je uspela da napravi skupštinsku većinu dovoljnu da sastavi novu vladu. Nakon toga, predsednik Republike Ivanov odbija da vođi nove većine preda mandat za formiranje vlade, a bivši premijer Gruevski, koji odbija da preda vlast, organizuje demonstracije. Nemiri su, dakle, posledica odluke predsednika i premijera da praktično ne priznaju rezultate izbora.

Makedonski scenario u Srbiji, nije iz toga teško izvući zaključak, znači da Vučić – koji će u slučaju da pobedi bar neko kratko vreme biti dupli predsednik, tj. i Vlade i Republike, što nije bilo čak ni za vreme komunista, a retko se dešava i u latinoameričkim diktaturama – ako kojim slučajem izgubi neće hteti da prizna rezultate izbora. I da će organizovati nemire. Uostalom, nema sumnje da je on jedini u stanju da to učini. Zar to sa svojom armadom nije zorno manifestovao širom Srbije tokom predsedničke kampanje.

Ovde ima još jedan bitan detalj. Koji zapravo uopšte nije sitan i može biti od presudnog značaja. Još uvek aktuelno rukovodstvo Makedonije, koje odbija da poštuje narodnu volju, uživa u tome punu podršku Rusije i njenog predsednika Putina. Da nije možda Vučić, nameće se pitanje, o tome razgovarao pre neki dan u Moskvi. Jer, ključno pitanje koje je Putin postavio Vučiću, ono kada ga je, kako pišu novine, “vratio sa vrata”, ticalo se regionalne političke situacije, regionalne stabilnosti.

Ukrajinski scenario, da i na to podsetimo – koji je Vučić u prvim nastupima takođe koristio kao metaforu, ali ga više ne pominje – počeo je vrlo slično kao makedonski. I tamo je, naime, rukovodstvo države odbilo da poštuje narodnu volju izraženu u odlučnom opredeljenju da Ukrajina ide putem priključenja Evropskoj uniji. I to rukovodstvo, koje je u međuvremenu svrgnuto, imalo je takođe podršku Rusije i Putina, što je na kraju dovelo do građanskog rata, podele zemlje i ruske aneksije Krima.

Putinov “rukopis” je, dakle, sve prepoznatljiviji i jasniji. To silno oružje koje Rusija maltene džabe daje Srbiji “danajski” su darovi. Ti tenkovi, koji svaki čas treba da stignu, trojanski su konji kojima Rusija pokušava da okupira Srbiju.

Izbori su prilika da se takav scenario saseče u korenu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 30. mart 2017.

 

Poreski inspektori u predsedničkoj kampanji

Da li ministar finansija Dušan Vujović zna da poreski inspektori po Srbiji ovih dana intenzivno zovu privrednike i traže od njih “siguran glas”? Naravno, za predsedničkog kandidata pod rednim brojem šest.

Verujemo da ministar Vujović to ne zna mada bi, po funkciji, trebalo da zna. Jer, formalno gledano, pošto Poreska uprava ulazi u sastav Ministarstva finansija, poreski inspektori su pod njegovom ingerencijom i on bi, kao njihov šef, bio dužan da zna šta mu rade zaposleni. U stvari, još pre bi se to pitanje moglo postaviti direktorki Poreske uprave, koja im je neposredno nadređena, ali nekako se čini da to ne bi imalo mnogo smisla.

Ako je neko slučajno pomislio da se poreski inspektori, poput premijera, predsedničkom kampanjom bave u slobodno vreme i za svoj groš – pogrešio je. Oni to rade “u po bela dana”, tj. u radno vreme.

Teško je, takođe, pretpostaviti da je reč o izolovanom slučaju. To jest, da je tako, odmah bi taj “slučaj” bio izolovan i “procesuiran”. Sudeći prema raspoloživim informacijama, većina privrednika, uz retke izuzetke, na pitanje “da te pišem?” odgovara – “piši”. Da li će i kako oni morati da podnose dokaze o svom glasanju, da li će biti “vagoni” u “bugarskom vozu”, ili će morati mobilnim telefonom da slikaju svoj listić, ili će to učiniti na neki šesti način, istini za volju nemamo informacija, ali možda bi ona prava policija to mogla da istraži. No, čim sam rekao “policija” odmah sam se ugrizao za jezik, pre će na vrbi da rodi grožđe.
Bilo kako bilo, međutim, poreski inspektori su postali partijski inspektori.

Nije ovde reč o običnom “prekoračenju ovlašćenja”. I nema sumnje da će ono ostaviti teške posledice, i to dvostruko. S jedne strane na rad ključne državne službe, sa druge strane na ponašanje preduzetnika. Potpuno je logično sada očekivati da oni prvi osećaju neku vrstu obaveze prema drugima, što bi, recimo, mogli da kompenzuju njihovim povlašćenim tretmanom u budućnosti. A prirodno je, takođe, da i ovi drugi te privilegije očekuju i teško je zamisliti da ih ne dobiju. Sve u svemu, neizbežno je stvaranje sumnjivih veza i sivih zona.

To pak dovodi do nejednakosti u odnosima između poreskih vlasti i tzv. poslovne zajednice, pošto ipak u ovu mrežu neće biti uključeni ni svi poreznici ni svi privrednici.
Selektivna primena propisa znači narušavanje pravnog poretka. Bez pravne sigurnosti nema zdrave i napredne (!) privrede. Drugim rečima, poslovno prosperiraju (samo ili pre svega) oni koji su spremni na razne sumnjive dilove sa vlastima. Što za posledicu ima da se iz privrednog života, silom ili milom, izbacuju oni koji ne pristaju na takve “kompromise”.

Mutan i nesiguran poslovni ambijent smanjuje ulaganja. Na listi Svetskog ekonomskog foruma Srbija je najgore plasirana (zauzima 125. mesto od 138 zemalja) upravo po kvalitetu pravnog okvira. Niske investicije domaćeg privatnog sektora najvažniji su uzrok niskog privrednog rasta. One bi od trenutnih (oko tri milijarde evra) trebalo da budu veće bar za milijardu. Ali se dobri domaći privrednici uzdržavaju od investiranja da ne bi došli pod udar vlasti, a loši ionako ne misle da investiraju, oni gledaju kako da se za što kraće vreme što više lično obogate, firme ih dugoročno ne zanimaju.

Navedeno ponašanje poreskih inspektora sigurno nije samoinicijativno. “Uputstvo” je moralo doći s nekog vrha, da li najvišeg ili onih nižih nije ni važno. Važno je što će zahvaljujući tome jedan čovek možda dobiti hiljade glasova, ali će Srbija sigurno izgubiti milijarde evra. Razoreni poreski sistem i devastirani pravni poredak da ne pominjemo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. mart 2017.

 

Šer/Fer Ekonomija

Nove razvojne tendencije

Šer ekonomija ima mnogo dobrih strana, ali i nekih krupnih mana. Širenje šer ekonomije je nezaustavljivo, ali se na mnogim mestima trude da je ograniče i suzbiju. Ona je nešto sasvim novo, mada već vekovima postoji. Šta je zapravo šer ekonomija?

Početkom marta (7. i 8) u Beču je održana Konferencija evropskih gradova posvećena šer ekonomiji, na kojoj su osim domaćina učestvovali predstavnici Varšave, Praga, Budimpešte, Sofije, Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Beograda. U stvari, cilj skupa bio je da austrijski stručnjaci gostima predstave glavne odlike i oblike šer ekonomije (share economy), prednosti i rešenja koje ona donosi, ali i probleme i rizike koje stvara, pre svega sa stanovišta lokalnih vlasti.

EKONOMIJA DELJENJA: U stvari, sa šer ekonomijom su se mnogi stanovnici Srbije, penzioneri pogotovo, upoznali još pre desetak godina posredstvom čuvenog “tajm šeringa”, neke vrste dugoročnog dvonedeljnog zakupa apartmana u letovalištima širom sveta. Nije poznato da li su agencije koje su organizovale brojne ručko-večere napravile neki posao, ali bogami ko je imao živaca da sluša promotere, a zatim se nagvažda sa upornim agentima prodaje, mogao je da se makar dobro najede. To je trajalo nekoliko godina. Tek što se to završilo, stigla je modernija verzija šer ekonomije, kar šering (zajednička upotreba automobila, tj. vožnje) i houm šering (izdavanje stambenog prostora), koja je javnosti poznatija po “platformama” preko kojih se ovaj oblik poslovne saradnje “stavlja u pogon” – Uber i Airbnb.
I to su zbilja prilično novi fenomeni. Ipak, “ekonomija deljenja”, kako bi se najbolje mogao prevesti termin “šer ekonomija”, nije nova pojava, naprotiv. Kako je na otvaranju konferencije rekao Tomas Rendl, predsednik Skupštine grada Beča, “već 150 godina ljudi se okupljaju u zadrugama da bi delili sredstva, udružuju se da da bi osnivali banke, kooperative za deljenje semena, mašina, plodova”. Stambene zadruge preko kojih se, kako je naglasio Rendl, upravo u opštini u kojoj se održava skup gradi 10.000 stanova, takođe su jedan vid ekonomije deljenja. “Ono što je novo”, istakao je visoki bečki funkcioner, “jeste – tehnologija”. Drugim rečima, digitalizacija, internet, mobilni telefoni, kao sredstva koja omogućavaju nove načine zajedničkog korišćenja privrednih resursa i kombinovane upotrebe sredstava. Dakle – ekonomije deljenja.
Iznenađuje zbilja, da se malo našalimo, koliko su naši preci koristili ekonomiju deljenja, a da to nisu ni znali. Recimo, u to bi se mogla ubrojati i javna kupatila, koja su u međuvremenu iščezla, ali su došli javni bazeni, gradske biblioteke, javni parkovi i trgovi – takoreći svi resursi koje su ljudi zajednički koristili. I ti stari oblici ekonomije deljenja mogu da dobiju nove sadržaje. Recimo tako što bi se osnivale “biblioteke stvari” (library of things). Prema Rendlovim rečima, primera radi, izračunato je da se bušilice u proseku koriste dva minuta godišnje; bilo bi, dakle, mnogo racionalnije kada bi i one, kao knjige, mogle da se uzmu na pozajmicu i posle upotrebe vrate. Ili da navedemo drugi primer, Rendlovog mlađeg kolege Tomasa Himpelea iz gradskog magistrata (mi bismo rekli sekretarijata) za privredu, rad i statistiku, koji je izneo interesantan podatak da u Austriji, dakle zemlji u kojoj je skijanje nesumnjivo nacionalni sport broj jedan, skije više gotovo niko ne kupuje, svi ih iznajmljuju.
Ali, da se vratimo osnovnim pitanjima koja još uvek najviše muče (gradske) vlasti diljem Evrope, a o kojima je posebno govorio upravo pomenuti Himpele. “Mnogi u ekonomiji deljenja vide šansu za nove poslove i prihode ili za uštedu, tj. zajedničku upotrebu resursa, sa druge strane”, kaže Himpele. Ali, nastavlja, “ekonomija deljenja otvara i neke teme koje su u ’klasičnoj ekonomiji’ apsolvirane. Ako se radi o (samo)zapošljavanju, kao što se govori, jesu li zaštićena radna prava. Takođe, zaštita potrošača dostigla je u savremenoj privredi zavidan nivo, kod ekonomije deljenja ona praktično ne postoji”.
Ono što, međutim, najviše muči velike evropske gradove u suštini je činjenica da ekonomija deljenja uopšte nije zahvaćena nikakvom pravnom regulativom, naročito poreskom. “Veliki deo ponude gubi u sivoj zoni. Firme koje se bave ovom vrstom privređivanja, i koje na njoj nesumnjivo zarađuju, ne plaćaju nikakve poreze ni takse. Recimo, taksisti plaćaju porez, što kod kar šeringa nije slučaj. Ili, hoteli takođe plaćaju raznorazne dažbine, dok niko ’u sistemu’ Airbnb ništa ne plaća. Ako je stvorena platforma za usluge, onda je potrebno”, smatra Himpele, “stvoriti i platformu za zakonodavstvo – porezi, osiguranje, zaštita potrošača, zaštita zaposlenih. Gradovi treba da imaju pregled i kontrolu nad onim što se u njima dešava. Ne znamo gde su stanovi koji se izdaju, kako komunalne uprave to mogu administrativno da reše. Šta je potrebno da se to reguliše u korist naših građana. Još nijedan grad u Evropi nije našao rešenje za šer ekonomiju, pa nije ni Beč. Pri čemu naš cilj nije da se šer ekonomija zabrani nego da se uspesi maksimiziraju, a rizici smanje”, zaključuje Himpele.

LOKALIZACIJA GLOBALIZACIJE: Pored visokih tehnologija, jedna od pretpostavki šer ekonomije jeste i globalizacija. Danas korisnik usluge može biti u Njujorku ili Londonu, a pružalac u Delhiju ili Bukureštu. “Tamo nema ugovora o radu ni opštih uslova poslovanja”, primećuje Izabela Mader, predsednica Upravnog odbora bečkog Excellence instituta. “Konkurencija na globalnom nivou dovela je do globalizacije cena. Ljudi iz razvijenog sveta prilagođavaju se onima u nerazvijenom. Pitanje je šta se može učiniti, a da ne dođe do urušavanja cena i narušavanja okvirnih uslova poslovanja. Airbnb nema nijednu sobu, Uber nema nijedan auto. Uprkos tome što nemaju nikakvu imovinu, vrednost tih kompanija je ogromna. Ako nemaju imovinu, to znači da nemaju potrebu za njenim osiguranjem, što predstavlja gubitak za osiguravajuće organizacije. Gubi se sve što je bilo ustaljeno”.
Takođe, nastavlja Mader, firma koja povezuje korisnika i pružaoca usluge može biti registrovana u nekom trećem gradu. U tom mestu ona plaća porez, što znači da se dodata vrednost odliva iz prve dve države. Zbog toga se, po njenom mišljenju, “preduzeća moraju umrežavati i povezati radi formiranja mreže svojih korisnika”, a država treba da “da prednost preduzećima na licu mesta”.
Johanes Luter, koji vodi upravo početkom ove godine osnovani Urban future Hab iz Beča, izneo je analizu funkcionisanja houm šeringa, trenutno možda najkontroverznijeg i najpropulzivnijeg oblika šer ekonomije. I to na primeru četiri velika evropska turistička centra: Barcelone, Amsterdama, Pariza i Berlina. Kakve je dimenzije ona dostigla možda najbolje pokazuje primer Airbnb, najpoznatije platforme (ili “aplikacije” na mobilnom telefonu) za korišćenje ove vrste turističke usluge, koji je vrednošću nadmašio mnoge svetski poznate hotelske lance iako ne poseduje ni jednu jedinu sobu, a kamoli ceo hotel.
Houm šering je ne samo iz temelja uzdrmao samo hotelijerstvo nego i “krvnu sliku” turističke industrije, što se posebno odnosi na gradove koji važe za “turističke Meke”.
Uz opasku da osim onih koje naručuju same houm šering kompanije, nema drugih istraživanja ovog fenomena, Luter primećuje da njime još uvek nisu ugroženi hoteli sa visokim i srednjim segmentom cena već oni sa niskim cenama. Luter je takođe osporio neke predstave o houm šeringu. Jedna od njih je, recimo, da houm šering omogućava da se turisti rasporede po svim delovima grada, što znači i ravnomerniju raspodelu prihoda. Prema Luterovim rečima, međutim, praksa u pomenutim gradovima pokazuje da je najveći broj ponuda koncentrisan oko najatraktivnijih lokacija u gradu.
Takođe, sledeći argument – da houm šering donosi dodatnu zaradu slabije stojećim slojevima stanovništva, ali stvarni tokovi turista i novca pokazuju da nema tog socijalnog aspekta dodatne zarade, tvrdi Luter.
Daleko bi nas odvelo da ovde prepričavamo čitavu prilično detaljnu Luterovu analizu, ključno je da je ona pokazala prilično različite reakcije gradova na houm šering. To, uzgred, nije ni čudo jer se s njim sreću tek 4-5 godina, negde od 2012. kada je houm šering doživeo pravi bum. Suština reakcija gradova na ovu pojavu jeste da oni na različite načine, neki više neki manje, pokušavaju da ograniče ovu delatnost ili je bar stave pod kakvu-takvu kontrolu. Kao najliberalniji se pokazao Amsterdam, koji je valjda zato i poneo “titulu” Šering siti. Ipak, i on je ovakav vid izdavanja stambenog prostora ograničio na 60 dana godišnje, pri čemu su svi ponuđači popisani (sa “hot lajnom” za pritužbe korisnika i pravom da prekršiocima pravila zabrani rad), uz istovremenu obavezu Airbnb da plaća boravišnu taksu.
Gotovo suprotno poneo se Berlin, koji je houm šering praktično onemogućio jer je grad doneo propis o zabrani nenamenskog korišćenja stambenog prostora. Formalno, za bavljenje houm šeringom mora se dobiti zvanično odobrenje, ali ih grad praktično ne izdaje (daje ih ako iznajmljivač živi u stanu, ali da ne ulazimo u te finese). Istovremeno, Berlin je odbio bilo kakvu saradnju sa Airbnb-om. Sve je to uticalo da broj ponuda padne sa 20 na 10 hiljada, a i to se danas uglavnom nalazi u sivoj zoni.
Beč je u pogledu odnosa prema houm šeringu, prema rečima Klemensa Himpelea, negde između Amsterdama i Berlina. “Mi nismo hteli da zabranjujemo, hoćemo da se ova oblast reguliše. Rekli smo: bićemo otvoreni, ali regulativa mora da važi. U septembru je donet zakon kojim su ponuđači obavezani da dostavljaju podatke i plaćaju takse”.
Konačno, o odnosu Beča prema ovoj stvari najbolje govori informacija da je još pre dve godine osnovana radna grupa sa zadatkom da razmotri sve aspekte ekonomije deljenja. Kao rezultat nastao je dokument “Šer ekonomija – fer ekonomija”.
Šer ekonomija ima velike potencijale i gradovi ne treba da je sputavaju. Sa druge strane, legitimna je njihova želja i potreba da se i ona odvija u skladu s pravilima. U tom smislu, grad treba da bude kreativan, a ne reaktivan. To bi mogla da bude neka poruka sa malog bečkog samita devet evropskih gradova.

Švajcarska i Engleska

Jedno od pitanja o kojem se raspravlja u vezi sa ekonomijom deljenja jeste da li “radnike” Ubera tretirati kao samozaposlene ili zaposlene kod nekog poslodavca. Zanimljivo je da su sudovi u dve evropske zemlje tim povodom doneli suprotne presude. Sud u Švajcarskoj je presudio da se radi o zaposlenima kod nekog drugog, dok je sud u Velikoj Britaniji davaoca usluge okvalifikovao kao samostalnog radnika.

Vrste ekonomije deljenja

B2B: business to busines; gde u međusobne odnose stupaju kompanije.
B2C: business to client; gde se uspostavlja veza između kompanija i njihovih potrošača” neposredno.
G2G: government to government; gde međusobno sarađuju direktno (opštinski, gradski, državni) upravni organi.
C2C: Client to client; gde u međusobne odnose stupaju građani neposredno.

Deljenje kretanja

Bez obzira na to koliko je “deljenje kretanja ili “deljenje pokretljivosti” s(p)retan prevod termina “šerd mobiliti” (shared mobility), činjenica je da organizacija prevoza predstavlja jedan od najvećih problema velikih gradova. Ne samo u organizacionom i finansijskom smislu (izgradnja metroa je vrlo skupa zabava) nego i u, sve važnijem, ekološkom. Kar šering je rešenje koje su omogućile savremene tehnologije (mobilne telefonije), ali je on manje-više samo uspešna, nadasve (znatno) jeftinija zamena za taksi prevoz.
Gradovi se međutim trude da sami daju doprinos lakšem, bržem i jeftinijem prevozu kroz grad. Siti bajk, tj. gradski bicikl, jedan je od sve popularnijih načina. Ono na čemu se sada radi jeste da se stanovnicima i turistima omogući kombinacija raznih vrsta prevoza po jednoj jedinstvenoj ceni. To je takozvani multimodalni način kretanja. Koji je, u stvari, već “otkriven” u saobraćaju između gradova, naročito teretnom. Reč je o tzv. multimodalnom transportu, gde se koristi kombinacija vodenog (rečnog ili morskog), železničkog i drumskog transporta. U gradovima se pak radi o mogućnosti kombinacije bicikla, skutera, automobila, tramvaja, metroa… plus parkinga, kad ustreba.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. mart 2017.

 

Osveta najboljih đaka

Za školu se u Srbiji često kaže da predstavlja osvetu loših đaka. Za politiku bi se, međutim, moglo reći da predstavlja osvetu onih najboljih. Na političkoj sceni ubedljivo preovlađuju odlikaši, ali nam je politički život ispod svakog nivoa, a opšte stanje u zemlji jedva ako zaslužuje mršavu dvojku.

Slično pokazuju kandidati za predsednika države. Najstariji među njima Vojislav Šešelj bio je svojevremeno među najboljim studentima sarajevskog univerziteta, a (skoro) najmlađi, Miroslav Parović, koji “baštini” Šešeljeve ideje, bio je student generacije na novosadskom Tehničkom fakultetu. Šta reći za “glavnog pretendenta na presto” Aleksandra Vučića, “najboljeg studenta beogradskog Pravnog fakulteta ikad”, kako je to svojevremeno rekao dekan Sima Avramović.

Ako se jednog dana zaista krene u reformu obrazovanja, onda bi je možda trebalo početi od pitanja: kako naš prosvetni sistem “proizvodi” tako antiprosvetiteljski nastrojene ljude, zašto su naši najprimerniji učenici antidemokratski i antiliberalno opredeljeni?

Nije to sve iz škole, reći će neko, ima nešto i od kuće, što je tačno, ali nije u tome poenta. Retko se kad, ako ikad, u novijoj istoriji Srbije iskazivao takav – tako snažan i tako širok – prezir prema pravnoj formi, tj. formalnoj zakonitosti, kao u vreme vladavine tog, maločas pomenutog superstudenta. Pravo je postalo izraz samovolje, pa i zlovolje. I to na svakom koraku, na svim nivoima, u svim prilikama. Počev od njega samog, koji “ponosito” izjavljuje da bi zakon rušio, ne tajno i noću kao oni fantomi iz Savamale nego javno i usred bela dana. Preko predsednice Skupštine, koja je zakazujući predsedničke izbore čitav set izbornih zakona zgazila, što reče neko, ko mače muškatlu. Do ministarke pravde, koja je bez ikakvog razloga, “jer joj se može”, ali očigledno samo zato što ne pripadaju korpusu vladajuće partije, smenila tri ispitivača na pravosudnom ispitu. Ministarka Kuburović, međutim, ne mora više da se trudi; šta god da uradi, njenu karijeru je zauvek obeležilo svečano otvaranje lifta koji – može li za pravnika biti većeg blama – nije imao upotrebnu dozvolu.

Najgore je ipak u unutrašnjosti Srbije, daleko od velikih medija. Naprednjačka sila pritisla, disati se ne može. Lokalne vlasti su načisto “preparirane” članovima Srpske napredne stranke jer je tzv. reforma javne uprave iskorišćena da se iz nje izbace (skoro) svi nepodobni, a ubace podobni partijski kadrovi, pa deru li deru.

Namera je jasna: beskrupulozna manifestacija moći, čak i kada ona izaziva odbojnost kod dela građana. Računa se da će ta sila za većinu ipak biti privlačnija.

Stiče se utisak, za koji se iskreno nadamo da će biti pogrešan, da nema ničeg što neće biti učinjeno da bi se sačuvala vlast jednog čoveka. Tako da u ovom času niko ne može da garantuje da se u postizbornoj noći neće pojaviti neki novi fantomi. Samo što ovog puta neće biti tako malobrojni i što njihova meta neće biti “tri barake”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 22. mart 2017.

 

Strani plaćenici i domaći paćenici

Kandidat za predsednika Srbije i lider Narodnog slobodarskog pokreta Miroslav Parović izjavio je pre neki dan za N1 da bi se zalagao za uvođenje zakona koji postoji u Rusiji, gde je svako ko dobije novac iz inostranstva “automatski označen agentom stranog interesa”. “Napravio bih spisak organizacija koje se finansiraju iz inostranstva. Jer, Srbija je danas delovanjem brojnih plaćenika sa strane destabilizovana zemlja”, izjavio je istom prilikom Parović.

Može. Ali bi onda na vrh tog spiska morao da stavi – Miroslava Parovića. To jest – sebe lično. Ne možda zato što je primio najviše para – ko bi to, uostalom, znao – ali da je na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno, veliki korisnik stranih sredstava, u to nema nikakve sumnje.
Najpre, firma u kojoj trenutno Parović radi, Elektroprivreda Srbije, ne bi takoreći ni postojala da nakon 5. oktobra 2000. nije dobila gotovo milijardu evra donacija, koje su joj omogućile da se koliko-toliko oporavi od decenijskog razaranja. Razaranja, uzgred, ali vrlo važno, upravo u ime one ideje za koju se i danas odlučno zalaže Miroslav Parović – Velike Srbije.

EPS je, kao što je poznato, i kasnije, do dana današnjeg, nastavio da koristi inostrana sredstva, a činiće to i ubuduće, tako da se komotno može reći da Parović upravo zahvaljujući tim sredstvima redovno prima platu, tj. ulazi u red onih “plaćenika sa strane”. A kada je reč o gore takođe pomenutoj “destabilizaciji zemlje”, kao što već poodavno upozorava Fiskalni savet, EPS predstavlja možda i ponajveću opasnost po finansijsku ravnotežu Srbije.
Da se zadržimo još malo u ovoj zoni visokog napona, EPS je, takođe prema nalazima vodećih domaćih (ne stranih) ekonomista, preduzeće s najvećim viškom zaposlenih i gde su, uprkos tome, plate najveće. Povrh svega, to je i firma u kojoj je partijsko zapošljavanje poslednjih godina – baš nekako u vreme kada je i Parović u njemu našao uhlebljenje – dostiglo neviđene razmere. Kad smo već kod patriotizma, ne bi bilo fer da ne pomenemo još jedan poseban doprinos Parovićeve firme – višekratno naduvavanje računa za struju i druge pokušaje pljačke građana.

I na prethodnom poslu, u gradskoj upravi Novog Sada, Parović nije mogao bez tuđih novaca. Jer, generalno gledano, ubedljivo najveći korisnik stranih sredstava jeste država Srbija. Već godinama je, naime, njen budžet u hroničnom deficitu – po milijardu-dve godišnje, evra naravno – i ne bi mogla da preživi bez finansijskih injekcija iz inostranstva. Tako da su u tom smislu i premijer, i vlada, i predsednik Republike, i čitav činovnički aparat – “strani plaćenici”. Pa to, dakle, važi i za “malog” savetnika novosadskog gradonačelnika – Miroslava Parovića.

Što je najgore, tu nije kraj. I fakultet koji je Parović završio, iako državni, tačnije – baš zbog toga, morao bi se svrstati u korisnike inostranih para. Pa i ranije, školujući se u državnim školama i lečeći se u državnim bolnicama, takođe građenim i plaćanim uz pomoć sredstava iz inostranstva, Parović je bio njihov (ne)voljni korisnik.

Sve u svemu, praktično čitav svoj život Parović je proživeo (i) na inostranim jaslama, a kako se na osnovu iznetog čini, čak i znatno više nego prosečan stanovnik Srbije.
Ako je već tako, a jeste, Parović bi morao, kao što je gore rečeno, sebe da stavi na čelo liste “agenata stranog interesa”. Štaviše, verujemo da će on, budući tako pošten i moralan, to i učiniti. I to ne sa grižom savesti nego s ponosom.
Samo će možda spisku promeniti ime. Možda u “Heroji domovinskog rada” ili “Patriotski spisak najboljih stranih agenata” ili nešto slično, samo lepše.

Ali neka – zaslužio je.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. mart 2017.

 

Sređivanje države platili privatnici

Na strminama Kopaonika

I danas se u najširoj, ali i stručnoj javnosti često mogu čuti primedbe na račun oštrih mera štednje koje je sprovodila Vlada Aleksandra Vučića. Samo što takvih oštrih mera uopšte nije bilo. Neke uštede su napravljene, ali ni izbliza dovoljne da bi se srpske državne finansije koliko-toliko uredile.
“Fiskalna konsolidacija 2015-2017. gotovo izvesno bi propala da se zaista zasnivala na merama štednje iz inicijalnog plana s kraja 2014. godine, koje su opravdano bile usmerene na smanjenje previsokih javnih rashoda”. To, crno na belo, piše u radu koji su za nedavno okončani Kopaonik biznis forum pripremili Pavle Petrović, predsednik, te Danko Brčerević i Slobodan Minić, članovi Fiskalnog saveta.
Naravno, autori već na početku konstatuju – pa ne bi bilo fer to i ovde odmah ne pomenuti – da su glavni ciljevi plan postavljenog (u dogovoru sa Međunarodnim monetarnim fondom) krajem 2014. godine ne samo ostvareni nego i premašeni. Kao prvo, da podsetimo, “Vlada je planirala da se fiskalni deficit smanji sa 6,6 odsto BDP-a u 2014. na 3,8 odsto BDP-a u 2017, što je, kao drugo, trebalo da stabilizuje javni dug na oko 78 odsto BDP-a, takođe u ovoj godini. Iako se nalazimo tek na početku poslednje godine na koju se odnosi inicijalni plan”, konstatuje se takođe u ovom radu, “jasno je da je ovaj uži fiskalni cilj praktično već ispunjen, pa i nadmašen. Deficit opšte države u 2017. trebalo bi da iznosi 1,7 odsto BDP-a, što je za oko 750 mln. evra manje od iznosa planiranog krajem 2014. godine. Takođe, rast javnog duga zaustavljen je već u 2016. godini, a poslednje projekcije ukazuju na to da će na kraju 2017. iznositi oko 73 odsto BDP-a, odnosno velikih pet procentnih poena BDP-a ili 1,8 milijardi evra manje nego što se predviđalo”.

ŠTEDNJA MALA, POTROŠNJA VELIKA: Najbolji dokaz da je štednja (bila) nedovoljna predstavlja podatak da se u 2017, kao poslednjoj godini sprovođenja programa fiskalne konsolidacije, očekuje da će javni rashodi biti veći u odnosu na inicijalni plan za oko 650 miliona evra. Praktično nijedna mera štednje nije realizovana. Da (opet) podsetimo, bilo je planirano da rashodi za zarade realno (dakle, kada se odbije inflacija) budu smanjeni 30 odsto. Takođe, broj zaposlenih u tzv. “opštoj državi” (koja pored državne uprave obuhvata i zdravstvo, prosvetu, socijalu i lokalnu upravu) bude smanjen 15 odsto, odnosno oko 75 hiljada. Bilo je takođe predviđeno da (već) od 2015. država više ne pokriva gubitke preduzeća u državnom vlasništvu izdavanjem novih garancija.
Pošto brojke (kao i slike) govore više od hiljadu reči, navešćemo kao ilustraciju još samo jedan podatak: rashodi za plate i penzije u 2017. biće veći nego u planu s kraja 2014. godine za oko pola milijarde evra.
U stvari, paradoksalno ali indikativno, značajnije uštede ostvarene su tamo gde bi (jer je reč o najugroženijim privrednim i društvenim delatnostima) najmanje trebalo: na subvencijama za poljoprivredu i medijske javne servise
Već iz toga se, međutim, može naslutiti prema kome je politika bila stvarno oštra – prema privredi. Ukupni javni prihodi u 2017. biće za oko 1,4 milijarde evra (četiri procentna poena BDP-a) veći u odnosu na inicijalni plan. To je, razume se, više nego dovoljno da se nadoknade neostvarene uštede (oko 650 miliona evra) na javnim rashodima. Petrović, Brčerević i Minić u svom radu otkrivaju “tri osnovna izvora povećanja javnih prihoda iznad prvobitnih očekivanja”. To su “snažan rast vanrednih neporeskih prihoda, povoljnija makroekonomska kretanja i osetno povećanje efikasnosti naplate poreskih prihoda”.
Neporeski prihodi će u 2017. godini biti veći za oko 200 miliona evra u odnosu na nivo koji je bio predviđen inicijalnim planom fiskalne konsolidacije. Taj termin “neporeski prihodi” je, da tako kažemo, eufemizam za sredstva koja se (po osnovu vlasništva, tj. dividende) uzimaju od javnih preduzeća. Strogo pravno gledano, dakle, država na to ima pravo, ali je problem što zbog toga javna preduzeća – to naročito važi za Elektroprivredu i Telekom – ostaju bez sredstava za investicije i razvoj.
Povoljnije makroekonomsko okruženje u odnosu na predviđanja krajem 2014. godine (prvenstveno pad nezaposlenosti) dovešće do povećanja javnih prihoda u odnosu na inicijalni plan za 400-500 miliona evra. Ipak, povećanju javnih prihoda – za 800 miliona evra – najviše je doprinela efikasnija naplata poreza (prvenstveno PDV-a i akciza).
Sve u svemu, iako su, kada je reč o finansijskoj stabilizaciji države, glavni ciljevi ostvareni, to je učinjeno na pogrešan način. Kao kada, recimo, neki sportista rekord postigne korišćenjem tzv. nedozvoljenih sredstava, tj. dopinga. Na duži rok doping razara organizam. To se u slučaju društvenog organizma Srbije, s jedne strane, ogleda u prevelikim javnim rashodima – oko 45 odsto bruto domaćeg proizvoda – a sa druge u slabljenju mogućnosti za rast istog tog proizvoda, odnosno razvoj i jačanje društva i celini.

LIDER NA 4. MESTU: Ko se još ne seća onih slavodobitnih najava premijera Vučića da će Srbija ove godine biti “među prve tri države u Evropi po rastu bruto domaćeg proizvoda” i pratećih tvrdnji da “takve rezultate nije imala od Drugog svetskog rata naovamo”, te da “niko ne može da ga demantuje jer je reč o merljivim stvarima”. Kada su, međutim, stvari izmerene, pokazalo se da Srbija nije uspela da se za prva tri mesta izbori ni u svom regionu. Iako je, naime, Srbija prošle godine svoj BDP povećala za 2,7 odsto, veći rast imale su Rumunija (5,2), Albanija (3,2) i Bugarska (3,1 odsto). U stvari, Srbija deli 4. i 5. mesto sa Crnom Gorom, koja je takođe ostvarila rast od 2,7 odsto. Drugo, primećuje se u pomenutom radu, iako je Srbija lane “ostvarila rast najveći još od izbijanja krize u jesen 2008, i druge zemlje regiona su u 2016. beležile rekordan rast od izbijanja krize, samo što je njihov rast bio u proseku veći nego u Srbiji i iznosio je 3,6 odsto”. I treće, ako je prošlogodišnji rast Srbije bio veći od prognoziranog, to nije nikakav izuzetak nego, zapravo, pravilo jer su “gotovo sve posmatrane zemlje tokom 2015. i 2016. ostvarivale znatno veći privredni rast od predviđenog. U Hrvatskoj se, na primer, računalo da će rast BDP-a u 2015. iznositi 0,2 odsto, a stvarni rast je iznosio 1,6 odsto; u Rumuniji je rast BDP-a iste godine bio 3,7 umesto očekivanih 2,7 odsto; u Mađarskoj 3,1 umesto 2,4 odsto; a u Bugarskoj umesto prognoziranih 0,8 ostvareni rast BDP-a iznosio je čak 3,6 odsto. Slična pozitivna odstupanja od prognoza kao u 2015. dešavala su se i u 2016. godini”.
Sve ovo, smatra autorska trojka, ukazuje na jednu važnu činjenicu. Naime, na to da “nisu samo domaće ekonomske politike uticale na ubrzanje privrednog rasta već da su većem rastu ekonomija u regionu znatno doprinele i neke povoljne međunarodne okolnosti koje nisu bile deo planiranih ekonomskih politika”. U te okolnosti autori ubrajaju: “pad cena sirovina, naročito nafte i gasa, smanjenje kamatnih stopa u Evropi i brži oporavak evrozone i regiona”.
Kada je konkretno o Srbiji reč, autori ne spore da je “relativno uspešno sprovođenje fiskalne konsolidacije, koje je donelo makroekonomsku stabilnost, uz reformski Zakon o radu, Zakon o planiranju i izgradnji i dr., verovatno doprinelo da Srbija smanji zaostatak u privrednom rastu u odnosu na zemlje okruženja”, ali ipak ističu da bi “rast u Srbiji i 2015. i 2016. najverovatnije bio, baš kao i u drugim zemljama regiona, za oko jedan procentni poen niži da ga vanredno nisu ubrzali povoljni međunarodni činioci”.
Ovo dalje vodi do sledeće vrlo važne, zapravo ključne konstatacije. Nizak rast Srbije poslednjih godina – prosečan rast njenog BDP-a u razdoblju 2010-2016. bio je oko 0,5 odsto, dok je u isto vreme prosečan privredni rast zemalja centralno-istočne Evrope iznosio oko 2,5 odsto, a zemalja u okruženju oko dva odsto – uslovljen je unutrašnjim ograničenjima.
“Glavnu strukturnu prepreku uspostavljanju visokih i održivih stopa rasta u Srbiji predstavlja izuzetno nisko učešće investicija u BDP-u od oko 18 odsto, koje je među najnižim u čitavoj centralnoj i istočnoj Evropi. Za visoke i održive stope rasta BDP-a Srbije učešće investicija moralo bi da se poveća najmanje na regionalni prosek od oko 23 odsto BDP-a, a verovatno i preko toga”, smatraju Petrović, Brčerević i Minić.
Zakazali su praktično svi “investicioni akteri”. S tim što su to neki učinili iz tzv. subjektivnih, a neki iz objektivnih razloga. U prvu grupu spadaju država i državna preduzeća, a u drugu privatna, naročito mala i srednja preduzeća.
Da bi “investicioni manjak” od pet odsto BDP-a bio nadoknađen, ulaganja bi trebalo svi da povećaju. Prema računici naših ekonomista, državne investicije (putevi, pruge) trebalo bi povećati sa sadašnjih (nešto manje od) tri na četiri odsto BDP-a. I javna preduzeća (naročito već pomenuti EPS i Telekom) morala bi da povećaju svoje investicije takođe za jedan odsto BDP-a. Ipak, najveći je zadatak pred privatnim sektorom, koji bi investicije morao da poveća za tri odsto BDP-a. Ali, tu je i najveći problem. Jer, niske investicije privatnog sektora posledica su lošeg privrednog ambijenta. Iako je on poslednjih godina popravljen, neki njegovi bitni činioci, koji su važni naročito za mala i srednja preduzeća, i dalje predstavljaju vrlo snažan ograničavajući faktor.
“Na poznatim svetskim listama koje mere različite aspekte poslovne klime Srbija se naročito loše kotira u pogledu efikasnosti institucija i vladavine prava. Premda je Srbija na listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma rangirana ukupno na lošem 90. mestu, po zaštiti svojinskih prava plasirana je još gore i nalazi se tek na 126, a po efikasnosti pravnog okvira u rešavanju sporova na 132. poziciji. Slična je situacija i sa Doing business listom, gde je prema indikatoru Sprovođenje ugovora Srbija osetno ispod svog prosečnog plasmana (47), odnosno zauzima 61. mesto. Po istraživanju Svetske banke, vreme za rešavanje spora u Srbiji je 635 dana, što je 150 dana duže od proseka regiona u koji SB ubraja Srbiju (Evropa i centralna Azija). Takođe, i trošak ovog procesa u Srbiji je gotovo dvostruko veći, a kvalitet donetih sudskih presuda znatno slabiji od prosečnog u tom regionu. Prema Indeksu percepcije korupcije, koji meri Transparency International, Srbija već nekoliko godina stagnira na lošem 72. mestu”. Što je posebno važno kada se po ovim pokazateljima Srbija uporedi sa drugim zemljama centralne i istočne Evrope – ona se uvek nalazi na poslednjim mestima.
Konačno, iz svega ovoga može se izvući nekoliko zaključaka. Najpre, obećavana reforma javnog sektora potpuno je izostala. Drugo, država još uvek uzima mnogo, a daje malo. I treće, možda najvažnije, onako kako su to formulisali Petrović, Brčerević i Minić, “i pored ohrabrujućeg napretka ekonomskih i fiskalnih kretanja u 2015. i 2016 godini, Srbija je još uvek daleko od uređenih i zdravih javnih finansija, ali i od od visokih stopa privrednog rasta”.

Lažne uštede

Iako je racionalizacija broja zaposlenih u “opštoj državi” nesumnjivo podbacila, konstatuju autori kopaoničkog referata, “određene uštede (0,2-0,3 odsto BDP-a) ipak su ostvarene po osnovu prirodnog odliva zaposlenih u penziju uz ograničenu stopu zamene (5:1). Budući da su izostala ciljana otpuštanja na osnovu preciznih analiza kojima bi se identifikovali viškovi zaposlenih, ove uštede po svojoj prirodi nisu bile sistematične i najverovatnije nisu održive. Naime, u penziju su bez zamene odlazili i radnici sa radnih mesta koja su zaista potrebna i koja će pre ili kasnije morati da se popune. Preveliko oslanjanje na prirodni odliv zaposlenih u penziju i zabranu novog zapošljavanja u dužem roku predstavlja ozbiljnu opasnost za funkcionisanje nekih važnih državnih sistema (na primer, sektori obrazovanja ili zdravstva) jer može dovesti do pada kvaliteta usluga koje oni pružaju. Štaviše, prethodni pokušaji da se broj zaposlenih u opštoj državi umanji na sličan način pokazali su da su efekti najčešće bili samo kratkotrajni. Primera radi, u prethodnim aranžmanima koje je Srbija imala sa MMF-om takođe je dolazilo do linearnog smanjenja broja zaposlenih (2002-2006 i 2009-2010). Međutim, statistički podaci pokazuju da se ubrzo nakon završetka ovih aranžmana broj zaposlenih u opštoj državi vraćao na pređašnji nivo, čak ga i premašivao”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. mart 2017.

 

Stubovi zemlje

Hajde da se, za promenu, pozabavimo nečim od čega se stvarno živi, mislim bukvalno, dakle hranom. Ali ne konzumiranjem nego gajenjem.

Ni oko čega u Srbiji verovatno ne postoji takva saglasnost – i u opštoj i u stručnoj javnosti – kao oko subvencija u poljoprivredi. Svi su za. Izuzeci se mogu nabrojati na prste jedne ruke.

Poslednjih godina, potpomognuta elegijama o tome kako smo nekad izvozili svinje u Austrougarsku ili govedinu, tačnije teletinu (tzv. “bejbi bif”) u Evropsku uniju, Vlada Aleksandra Vučića (naročito u vreme ministrovanja Dragana Glamočića) radikalno je promenila politiku i najveći deo državne pomoći poljoprivredi usmerila u stočarstvo. Nekadašnje subvencije po hektaru zamenjenu su subvencijama po grlu stoke, a povrh toga, stočari su dobili prioritet u zakupu zemlje. Milina.

I? I proizvodnja skočila u nebo – očekuje čitalac neumitan odgovor. Naivno. Jer, proizvodnja je u stvari pala. Kako pokazuju nedavno objavljeni podaci, prošlogodišnja proizvodnja bila je manja nego 2015. godine: goveda 2,5 odsto, svinja osam, ovaca i živine (blizu) sedam i koza 1,3 odsto. Pad je još veći ako se proizvodnja iz 2016. uporedi sa desetogodišnjim prosekom, 2006-2015: goveda devet, svinja 13, koza 19, a živine 11 odsto; jedino je porasla proizvodnja ovaca – četiri odsto.

U vezi sa subvencijama ima još jedna interesantna stvar. Kao što je poznato, one se uglavnom objašnjavaju potrebom da se pomogne malim i srednjim proizvođačima. Upućeni su, međutim, izračunali da najveću korist imaju veliki proizvođači, poput Miškovića, Matijevića, Kostića. Kada se, naime, pomnoži broj grla koje oni poseduju i visina subvencija, ispada da su zajedno dobili oko 15 miliona evra, što je neverovatnih pet odsto ukupnog agrarnog budžeta. Da su makar, vajka se naš izvor, te pare uložili u poljoprivredu, nego kupuju hotele.

Uzgred, u Evropskoj uniji su svi podaci o primaocima subvencija javni i lako dostupni svakome ko pokaže interes. U Srbiji se ti podaci tretiraju kao neka vrsta službene tajne. Nema razloga da se i u nas, kao i u EU, ne “okače” na sajt resornog ministarstva.

Bilo kako bilo, kao što vidimo, oštro zalaganje protiv “tajkuna” završava se preraspodelom novca u njihovu korist.

Nije to, međutim, jedini svež primer takve politike (bajatih naravno ima još više, ali da ih sad ne ponavljamo). Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović ovih dana je pod pritiskom javnosti obećao da će strancima biti onemogućeno da kupuju “srpske oranice”. Kako će i da li će uopšte to biti izvedeno (praktično – teško) nije ni važno, ovde je važna sama ideja. O tome smo nedavno pisali naširoko, pa da ovde ponovimo ukratko. Isključivanje stranaca iz tržišne utakmice dovodi do smanjenja konkurencije “na strani tražnje”, tj. među potencijalnim kupcima, što smanjuje cenu po kojoj će zemlja moći da bude prodata, što, opet, ide naruku bogatijim domaćim kupcima. Tako se visokoparna “zaštita nacionalnih interesa” u praksi pokazuje kao zaštita interesa nekolicine (i to opet – najbogatijih) pojedinaca.

Još je od ove praktično nesprovodive zabrane za poljoprivredu pogubnije odluka o dugoročnom (na 30 godina) zakupu državne zemlje. Ne zbog samog zakupa već zato što je zakonom propisano da glavni kriterijum prilikom izbora zakupca ne bude cena, nego – biznis-plan. Prema najnovijim informacijama, stiglo je 150 prijava. Ozbiljan biznis-plan za tako dugo razdoblje morao bi da ima bar 100 strana, i to pretežno u tabelama. To je 15.000 strana. Misli li neko zbilja da ministri (poljoprivrede, privrede i finansija), koji čine “konkursnu komisiju”, imaju vremena da sve to pažljivo iščitaju, upoređuju i na kraju odluče, čak i da žele. Dakle, odlučivaće neki “peti kec”, što bi rekao Đoka Balašević.

Agrarna politika se temelji na dva stuba: subvencijama i zemljišnoj politici. U Srbiji su oba nakrivo nasađena. Niti su pravična niti podstiču razvoj.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. mart 2017.

 

Fridman u Beogradu

Ako vidite Branka Milanovića, recite mu, molim vas, da je Milton Fridman ipak bio u Beogradu. Šalim se, naravno. Ali ne i da je slavni, možda najslavniji, liberalni ekonomista zaista bio u glavnom gradu Srbije i Jugoslavije.

Naime, u nekoj vrsti kratke ispovesti za prošlonedeljni subotnji dvobroj Danasa Milanović kaže kako “nažalost, Fridman nikada nije došao u Jugoslaviju ili Srbiju”.

To, međutim, nije tačno. Fridman je bio u Beogradu 1973. godine i tom prilikom održao predavanje – zamislite gde – ne na Ekonomskom nego na Fakultetu političkih nauka. Tada je Fridman dao i veliki intervju za nedeljnik Ekonomska politika. Intervju je uradio Aleksandar Lebl. Razgovor u hotelu Metropol, umesto planiranog jednog časa, produžio se na više sati.

Ne pišem sve ovo, naravno, da bih “natrljao nos” našem uglednom ekonomisti – uostalom nije baš ni sasvim jasno da li se to “nikada” odnosi na razdoblje nakon 1990. godine, o kojem Milanović konkretno govori, ili i na ono pre toga – već više zato što su me te njegove reči inspirisale na jednu malu paralelu između ondašnjeg i sadašnjeg vremena.

Dakle – da, bilo je sasvim moguće da najveći ekonomski liberal poseti zemlju društvene svojine i samoupravnog socijalizma. Danas je, međutim, tako nešto nezamislivo. Ili, ako nije nezamislivo, onda se ne dešava. Poznati svetski liberali, ni ekonomski ni drugi, ne navraćaju u Srbiju. Niti ih ima u medijima. Ali su zato razni Badjui, Žižeci, Stiglici i slični, što uživo što virtuelno,“onoliko” zastupljeni. Oni sa desne strane ideološkog spektra, ako pamćenje ne vara, ne dolaze tako često, njih imamo i za izvoz.

Liberalizam je dospeo na zao glas. U njemu se vidi glavni krivac za najveće svetske probleme današnjice. Ta optužba se po pravilu iznosi u ime “poniženih i uvređenih”, u ime nižih društvenih slojeva, pri čemu se potpuno previđa ogroman rast životnog standarda koji je širenje tržišne ekonomije, od industrijske revolucije naovamo, donelo upravo najsiromašnijima. I, što je posebno važno, a opet se gubi iz vida, taj napredak se ubrzava poslednjih decenija, koje se inače tako rado opisuju najmračnijim bojama. Elem, pre samo 200 godina, prema podacima, više od četiri petine (84 odsto) svetskog stanovništva bilo je siromašno. Pre manje od tri decenije (1990) siromašna je bila jedna trećina (35 odsto) svetskog stanovništva, da bi se zatim taj procenat i dalje smanjivao: 2012. siromašno je bilo 12,4 odsto globalne populacije, a 2013. godine 10,7 odsto. Do toga je pre svega došlo kada su Kina i Indija odbacile socijalistički model razvoja.

Ali, da se manemo velikog sveta i makar privremeno zadržimo u svom dvorištu. Kakvo je stanje političkih i privrednih sloboda u Srbiji? Nesumnjivo porazno. Kako stojimo sa vladavinom prava? Još gore. Eto, dakle, sasvim dovoljnog razloga da neki novi Fridman, i fridmani, takoreći ne izbijaju iz Beograda. Samo – nema ko da ih pozove. A i ako ih pozove – ko će da ih (sa)sluša?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. mart 2017.

 

Đinđić i Srbi

Zoranu Đinđiću, dok je bio na čelu Vlade Srbije, zamerano je mnogo šta, ali mu samo jedno nije moglo biti oprošteno. Njegova odlučna i nedvosmislena, beskompromisna orijentacija prema Zapadu.

Đinđićevi protivnici bili su s jedne strane proruski orijentisani, a sa druge strane “nesvrstani”, tj. zagovornici “trećeg puta”. Njihov zajednički stav pak najpregnantnije je izrazio Koštuničin glasnogovornik Aleksandar Tijanić, zloćudnom i zlokobnom rečenicom: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće.”
Srbija na zapadu, dakle, prema tom razumevanju i Srbije i sveta značila je – smrt Srbije.

Znamo kako je ta – idejna, politička, moralna – podela okončana. Znamo i krivce, ne znamo nalogodavce.
Od 12. marta 2003. godine Srbija je načisto izgubila orijentaciju. Ide prema zapadu glave okrenute na suprotnu stranu, hoće da se učlani u Evropsku uniju, a zaklinje se na vernost Rusiji. I sve se nada da će (do) onog časa kada dođe “sudnji dan” priključenija, ona – Evropa, ne Rusija – nestati.

Evropska unija u ovom času zbilja ne izgleda najbolje. Mnoge su je pošasti spopale, digla se protiv nje i sila i gomila. Dovoljno je videti, ko hoće da vidi, da su protiv nje i Tramp i Putin (koji, za razliku od prvog, ne štedi novac za podršku najmračnijim evropskim likovima), pa da vam Evropa, bez obzira na sve mane – koje se, uzgred, uglavnom svode na birokratizam i neefikasnost – zaliči na raj na zemlji. Ali pre svega kao brana nasilju, nacionalizmu i primitivizmu.

To ne znači, međutim, da će EU sigurno opstati. Takvih garancija u (ljudskoj) prirodi i društvu nema. Sa druge strane, primera (ne)činjenja “u korist sopstvene štete” ima bezbroj. Simptomatičan je, kao najnoviji, slučaj Poljske. Takoreći endemski strah od Rusije, čim je ušla u Evropsku uniju Poljska je zaboravila, pa se sad, za sve ono što nije smela da kaže Rusiji, sveti Evropskoj uniji. Nemaju samo Srbi pileće pamćenje.

“Kriza Evrope” i evropske ideje dala je novog povoda shvatanjima da bi Srbija trebalo da se mane večnih dilema između istoka i zapada i večitih deoba na nemačkare i rusofile, već da treba da se opredeli(mo) “za se i za svoje kljuse”. No, misliti da je moguće u Srbiji graditi vladavinu prava, a “tamo daleko” razgrađivati Evropsku uniju, najblaže rečeno – naivno je. U stvari, naivnih, tj. onih koji u to zaista veruju, vrlo je malo; danas je ipak takvo vreme da nije lako otvoreno biti protiv vladavine prava i sličnih evropskih tekovina, pa se to onda zaodeva u koprenu protivljenja navodno ionako već prohujaloj Evropskoj uniji.
Nezgodacija sa Đinđićem bila je u tome što je sve to on lako prozirao i prezirao, u intelektualnom smislu, dakako.

Poslednjih godina Đinđića su se uglavnom sećali, mada i to vrlo retko, kao nekog vrlo pragmatičnog, ko je umeo da spoji nespojivo. U stvari, ta pragmatičnost je bila izraz i posledica njegovog razumevanja zadataka koji se pred Srbijom nalaze, ali pre svega njegovog vizionarstva. Sposobnosti da gleda u budućnost, baš kao što je objašnjavao onom mladom čoveku u nekoj propaloj društvenoj fabrici dok je Srbiju uveravao da je na dobrom putu. Nije mu verovala. Zato je tako olako tu viziju, tu perspektivu, i prokockala.

Kako vreme prolazi, Đinđić i njegova politička filozofija sve više nedostaju Srbiji, ali sve manji broj Srba to primećuje.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. mart 2017.