Daily Archives: February 12, 2017

Do stabilizacije i nazad

Vrlo malo pažnje privukla je sad već ne tako sveža vest da je, prema konačnim podacima, Srbija prošlu godinu završila sa deficitom (takozvane opšte države, koja pored budžeta Republike uključuje i fondove – penzioni i zdravstveni, pre svega – kao i budžete Vojvodine i opština) od svega 57 milijardi dinara ili 1,4 odsto bruto domaćeg proizvoda. Time je godišnji manjak u državnoj kasi sveden na četvrtinu onog ostvarenog pre samo dve godine (2014. bio je 258 milijardi dinara ili 6,6 odsto BDP-a) i trećinu prošlogodišnjeg (149 milijardi ili 3,7 odsto BDP-a). To je zaista odličan fiskalni rezultat. I nije čudo što Vlada Srbije i premijer Vučić dobijaju pohvale od međunarodnih finansijskih institucija.

Štaviše, prošlogodišnji deficit je manji od onog koji je planiran za ovu godinu (75 milijardi; 1,7 odsto BDP-a). Kada je, naime, rađen plan za ovu godinu, negde u novembru prošle, računalo se da će 2016. deficit biti oko 2,1 odsto BDP-a (što je zapravo bio revidirani prvobitni plan koji je računao s manjkom od čak 3,9 odsto BDP-a). Bilo kako bilo, pred Vladom je sada zadatak da opet ostvari rezultat (makar malo) bolji od prošlogodišnjeg. Jer, cilj koji je sama sebi postavila i u čemu ima podršku i MMF-a i Svetske banke jeste deficit od oko 0,5 odsto BDP-a. Doduše, ona je taj cilj “zacrtala” za 2019. godinu, dok Fiskalni savet misli da je potrebno, a i moguće, dostići ga već u narednoj, 2018. godini.

Ma koliko možda nekome izgledalo da je sada taj konačni cilj lako dostižan – jer kad je pređen najveći deo puta neće biti teško načiniti još nekoliko poslednjih koraka – nije baš tako. Rizici da se Vlada baš sad saplete nisu mali. S jedne strane stoji večna pretnja – državna preduzeća, gde vlada haos i gde, kako reče premijer Vučić lično, stalno iskaču neki “kosturi” iz ormara, s tim što, zapravo, to sad već i nisu “kosturi” nego sasvim sveži “leševi”. To jest, da se manemo ove nekrofilne metafore, novi dugovi u javnom sektoru. RTB Bor je postao novi “eklatantan” primer – njegov dug od tridesetak milijardi svakog časa može da se svali na državni budžet. Tu su, naravno, i “stare mušterije”, EPS i Srbijagas, čiji je slučaj, doduše, sa “obrnutim predznakom” jer je prema njima prošle godine neplaćanjem računa stvoreno 20 milijardi dinara novih docnji. Ali, i tu postoji veliki rizik da im taj račun, na kraju, iz budžeta plati država.

Sa druge strane, pitanje je da li će Poreska uprava i ove godine moći da ponovi rezultate iz prethodne dve. Naime, najveći doprinos smanjenju deficita (veći od smanjenja plata u javnom sektoru i penzija) dali su “finansijski policajci”, obezbedivši da se u državnu kasu sliva mnogo više novca nego ranije. Poreski prihodi opšte države (među kojima su glavni PDV, doprinosi i akcize) bili su prošle godine 120 milijardi dinara (milijardu evra) veći nego pretprošle. Samo prihodi od PDV-a i akciza porasli su za blizu 100 milijardi. Dobrim delom to je rezultat borbe protiv sive ekonomije. U tom “rezervoaru” ima još para, ali je za njihovu “eksploataciju”, tvrde stručnjaci” neophodna ozbiljna reforma Poreske uprave – kadrovska, organizaciona, tehnološka. Ništa na tome, međutim, nije urađeno.

S treće strane, nad budžetom Srbije nadvija se novi olujni oblak – rast dolara. Poskupljenje američke valute moglo bi značajno da poveća sumu za otplatu inostranih kredita (samo za kamate Srbija ove godine mora da izdvoji 130 milijardi dinara).

Sve navedeno, dakle, čini da prelazak onih nekoliko poslednjih koraka ka konačnoj fiskalnoj stabilizaciji Srbije ne izgleda tako lak i izvestan.

Ma koliko dobrodošla, i bila čak neophodna, fiskalna stabilnost, međutim, nije i ne može biti ključni, krajnji ekonomski cilj. Ni nacije, ni države, ni Vlade.

Premijeru Vučiću se može odati priznanje što je “stisnuo petlju”, pa zaveo stroge mere štednje i upustio se u borbu sa troglavom fiskalnom dubiozom. Pri čemu se, naravno, ne sme zaboraviti da je taj istorijski državni deficit od preko dve milijarde evra zabeležen baš u vreme njegove vladavine, ali to sad i nije najvažnije. Dakle, možda je Vučić imao petlju, ali je žrtvu podneo narod. Tačnije – građani i privreda. Iz njihovih džepova su se u državni (“Vučićev”, ako baš hoćete) džep u poslednje dve godine slile dodatne 222 milijarde dinara. Za toliko su, naime, povećani državni prihodi između 2014. (1.621 milijarda) i 2016. (1.843 milijarde). Gotovo dve milijarde evra, dakle.

Žrtva obavezuje. Ako su građani, relativno siromašni kakvi su, povećali svoja izdvajanja za državu, onda zaslužuju da od te države nešto dobiju zauzvrat. Pri čemu se, naravno, u skladu sa definicijom s početka ovog teksta, ne misli samo na državu u užem nego i u najširem smislu reči. Dakle, ne samo na državnu upravu nego i na zdravstvo, školstvo, socijalu, (komunalnu) infrastrukturu… Građani zaslužuju da za svoje pare od države dobiju mnogo bolji proizvod. Odnosno, znatno viši kvalitet administrativnih, zdravstvenih, prosvetnih i drugih usluga koje im različite (para)državne službe isporučuju.

Da bi se to postiglo neophodno je da u samim tim “podsistemima” kvalitet postane njihov osnovni princip; glavni zadatak, najvažnije merilo. Danas to nije slučaj. Relativno nizak kvalitet njihovih proizvoda nije posledica samo, pa ni pre svega, nedostatka novca. Raspoloživim sredstvima, ma koliko skromna bila, javni sektor bi mogao da funkcioniše mnogo bolje. Zaposleni u njemu, međutim, samo kukaju kako nemaju para za ovo ili ono, plate najčešće, ali način rada, organizaciju, odnos prema poslu ne misle da menjaju. Sa druge strane, ni vlast ne pokazuje osobitu želju da nešto korenito menja. Ona gleda samo kako i gde može da smesti što više svojih kadrova. Reforma javnog sektora praktično nije ni počela, pa sve više rastu izgledi da žrtva koju su građani podneli, teška dve milijarde evra, bude uzaludna.

Nije stvar u tome što će građani (još jednom) biti prevareni. Loša država, tj. država čiji je proizvod niskog kvaliteta, povratno deluje na društvo. Tako što, između ostalog, njegovi najbolji članovi napuštaju zemlju. To smanjuje mogućnosti (“endogenog”, “samoodrživog”) privrednog rasta. Što povećava potrebu da se rast (veštački, sa strane, zaduživanjem u inostranstvu) podstiče. Što povećava (makro)ekonomsku nestabilnost.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. februar 2017.