Monthly Archives: January 2017

Nema leka apoteka

Evo nečega što bi moglo da donese mali predah od teških tema koje nameće život u Srbiji. Mada, zapravo, stvar uopšte nije naivna i može da ima ozbiljne posledice, kako po poslovnu tako i po “najširu društvenu zajednicu”. Reč je, naime, o nacrtu novog zakona o apotekarskoj delatnosti, koji je trenutno (do 2. februara) na javnoj raspravi, posle čega ide na usvajanje u Skupštinu.

Suština tog zakona, vidi se već na prvi pogled, jeste u (značajnom) smanjenju konkurencije. Naravno, država će reći da je namera sasvim drugačija, tj. da se “poboljša mreža apoteka, kako privatnih tako i državnih”, te da se na taj način “obezbedi jednakost u dostupnosti lekova”, ali kao što je poznato, namere su jedno, a ono što se dešava u stvarnosti često nešto sasvim drugo.

Konkurencija se, dakle, smanjuje na dva načina: s jedne strane tako što se detaljnim normiranjem prilično otežava ulazak u ovaj posao, tj. ograničava mogućnost bavljenja apotekarskim uslugama, a sa druge tako što se mnoge firme koje su se tom delatnošću do sada bavile izbacuju iz posla.

Kada je reč o prvom, to se “najplastičnije” ogleda u činjenici da će ubuduće razdaljina između dve apoteke morati da bude najmanje 300 metara. Kako se došlo baš do te dužine nije jasno, ali nije ni važno. Jasno je da je to potpuno besmisleno. Zašto tvorcu zakona, tj. Vladi Srbije, smeta ako dve ili čak i tri apoteke – kao što ima slučajeva u Beogradu, a u načelu može da ih bude i 10 – stoje tik jedna do druge, ako to ne smeta njihovim vlasnicima, tj. ako sve one dobro rade i ako, što je najvažnije, to ne smeta građanima? Naročito je to dobro za one kojima su lekovi najpotrebniji i koji ih najviše i kupuju – za (naj)starije građane. Ako nekog leka nema u jednoj apoteci, oni odmah uđu u drugu, a ne moraju stari i bolesni da šipče najmanje 300 metara do sledeće, koja takođe možda neće imati lek. A pošto u blizini nema konkurenta, neće biti ni stimulisana, kao ni ona prva, da se mnogo trudi da obezbedi najširu moguću “paletu” medikamenata. Nego, što reče Bog, evo ti Adame Eva, pa biraj ženu. (Moglo bi i obrnuto, ali izgleda da Tvorac nije bio baš “džender” najosvešćeniji.)

Najsmešnije je, međutim – tražio sam neku drugu reč, ali je ova stalno ispadala najpogodnija – što taj propis neće važiti za već postojeće apoteke nego samo za novoosnovane. Ako to što dve apoteke stoje jedna do druge, naime, nije dobro, zašto bi zakon to što nije dobro dopuštao? A ako je dobro, zašto bi to što je dobro zabranjivao?
Poseban problem je kako će novi propisi – ako prođu u parlamentu – biti primenjivani. Šta ako, recimo, neko nađe idealan prostor za apoteku (a te uslove, kao što će se malo kasnije videti, uopšte neće biti lako ispuniti), ali na “svega” 295 metara od najbliže? A takvih ili sličnih slučajeva će, nema sumnje jer “život je čudo”, biti u izobilju. Da li će mu nadležni organ dati dozvolu? Bilo bi besmisleno da ne da, a nezakonito ako ipak popusti pred smislom.

Takođe, zakon detaljno normira veličinu apoteke i broj zaposlenih u njoj. Pa tako, u jednom slučaju (tzv. apotekarska ustanova) ona mora imati najmanje 60 kvadrata i tri zaposlena – dva farmaceuta i jednog medicinskog tehničara; u drugom (apotekarska jedinica) najmanje 40 kvadrata i dva farmaceuta; u trećem (apoteka privatna praksa, kad jedan diplomirani apotekar osniva apoteku) najmanje 30 kvadrata i, konačno, apotekarska stanica (računa se u malim i zabačenim mestima) može imati najmanje 20 kvadrata i jednog farmaceuta.

Iako na prvi pogled ovakvo normiranje izgleda besmisleno, ono zapravo služi da se zakonom propisani “standardi” izjednače ili približe stanju u državnim apotekama (koje su često ogromne i imaju višak zaposlenih) i time oteža rad (ako uopšte prežive) privatnim apotekama.

Ovo drugo je pak očigledno u odredbama kojima se propisuje da vlasnik apoteke ne može biti lice koje se bavi proizvodnjom lekova ili trgovinom na veliko, kao ni njihovi rođaci, tj. zabranjuje se tzv. “vertikalno povezivanje”. Formalno obrazloženje je da se na taj način izbegava da veledrogerije ili proizvođači “zarad ekonomske dobiti” favorizuju svoje, a diskriminišu tuđe lekove i da se prave “veštačke nestašice”. Najbolji lek protiv nestašica, “veštačkih” ili “prirodnih”, to smo makar mi u Srbiji naučili, jeste upravo konkurencija, koja se novim propisima, kao što se lepo vidi, guši. U krajnjem slučaju, tu je i antimonopolsko zakonodavstvo, odnosno kazne za narušavanje pravila fer i slobodnog tržišta. A poremećaja na tržištu i nestašica, ako ih je i kada ih je bilo, izazivala je isključivo država (tj. Fond zdravstva) svojom cenovnom politikom i neplaćanjem računa dobavljačima, tj. proizvođačima lekova.

Sve u svemu, novi zakon o apotekarskoj delatnosti izgleda prilično glupavo. Ne želi se, međutim, time reći da je zakonopisac glup, daleko bilo, i da sve ovo o čemu je ovde bilo reči i sam ne zna i ne vidi. Naprotiv. Reč je samo o interesu. Interesu da se iz posla, i sa posla, izbace jedni, a ubace drugi. “Naši” ljudi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. januar 2017.

 

Stranci, poželjni (za)kupci

Kada se kaže da ne treba dozvoliti prodaju zemlje strancima, na koju se tačno zemlju misli? Državnu ili privatnu?

Ako je o ovom drugom slučaju reč, odmah se postavlja pitanje da li je uloga dobre države da svoje građane drži u siromaštvu. Odnosno, zašto bi država svoje građane prisiljavala da zarade manje, ako mogu da zarade više. A ne dozvoljavajući strancima da kupuju zemlju od privatnih lica, država nesumnjivo smanjuje broj zainteresovanih kupaca, dakle smanjuje konkurenciju. Što je još gore, iz konkurencije izbacuje bogatije kupce, tj. potencijalno bolje platiše. Sve to dovodi do pada cene po kojoj se zemlja prodaje. Dakle, građani gube, a gubi i država jer se manje novca po osnovu poreza na promet uliva u njenu kasu.

Ova logika važi i za državnu zemlju. U stvari, kada se traži zabrana prodaje zemlje strancima, onda se po pravilu i misli na državnu zemlju. Ovih dana je, ako neko nije primetio, ta tema ponovo aktuelizovana. Najpre je s tim zahtevom u javnost izašla Liga socijaldemokrata Vojvodine, onda je toj tezi – o štetnosti prodaje zemlje strancima – preko uticajne “Politike” stigla podrška iz Instituta ekonomskih nauka, a zatim je isti zahtev u Skupštini Srbije ponovio i lider, još uvek Pokreta, uskoro valjda i partije, Dosta je bilo. Povod za ovu priču pronađen je u činjenici da 1. septembra prestaje da važi zabrana strancima da kupuju zemlju u Srbiji. Preciznije, stupa na snagu odredba Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kojom se strana pravna i fizička lica izjednačavaju sa domaćim. U stvari, čisto formalno-pravno, aktuelno uzbuđenje je potpuno nepotrebno, štaviše besmisleno. Jer, tu zabranu su stranci i do sada mogli jednostavno izbeći tako što su u Srbiji osnivali svoju firmu, koja je, kao što je poznato, domaće pravno lice i mogli su da kupuju zemlju do mile volje. Ko je hteo, tu prepreku je, dakle, lako preskakao. I – da li ste primetili, poštovani čitaoci, da su stranci navalili da kupuju našu zemlju? Niste, naravno. Jer niste ni mogli, pošto jagme nije ni bilo. Naprotiv, zbog vrlo neizvesnih ekonomskih (uključujući visoku korupciju) i političkih prilika (pogotovo što nisu mogli biti sigurni da sutra njihova zemlja neće osvanuti ne u Evropskoj nego u Evroazijskoj uniji), oni nisu pokazivali praktično nikakav interes. Što je pak i omogućilo ono protiv čega se navodno protivnici prodaje zemlje strancima bune – da nekoliko ljudi, tzv. tajkuna, dođe (kupovinom ili zakupom) do 20-30 hiljada hektara.
No, ova priča je besmislena i kontraproduktivna, ne samo sa pravne nego i – što je još važnije – sa ekonomske tačke gledišta. Naime, kad IEN poručuje: “Jagma za našim oranicama mogla bi da bude velika zbog izuzetno niske cene zemlje u odnosu na države Evropske unije”, čovek prosto ne može da poveruje da te reči dolaze iz ustanove gde se “po definiciji” bistri ekonomska nauka. Jer to nema mnogo veze ni sa elementarnom logikom, a kamoli sa ekonomskom naukom.

Najpre, ako je cena zemlje stvarno niska, to znači da je njeno korišćenje neefikasno. Drugim rečima, da mogu da je poseduju i oni koji je uopšte ne koriste, a oni koji je koriste to čine na krajnje neekonomičan način. Konkretno govoreći, to dalje znači da se proizvodi malo i skupo. A to na kraju znači arčenje jednog vrlo vrednog ekonomskog resursa, što je protiv interesa najvećeg dela građana Srbije, tj. svih onih koji se ne bave poljoprivredom.

Drugo, ako će već da nastane jagma – a neće, kamo lepe sreće da hoće – za našom zemljom, to znači da će njena cena strahovito skočiti, kao i uvek kada je potražnja za nekom robom velika. To zna svako ko ide na pijacu, ne mora da ide u “naučni institut” na posao.

U stvari, glavni problem sa zemljišnom politikom u Srbiji od dvehiljadite naovamo (kao i ranije, još od 1945, da prethodno razdoblje ostavimo po strani) jeste – suspenzija, nepoštovanje tržišta. Kada je država, tačnije politička vlast, poštovala tržište, kao što je, recimo, bilo prilikom organizacije tendera za zakup zemlje, tada su do zemlje dolazili oni koji su mogli i umeli najbolje da je iskoriste. I to je dovelo do toga da danas u Srbiji, pre svega u Vojvodini, ima nekoliko desetina hiljada ozbiljnih poljoprivrednika, koji obrađuju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada hektara, na njima ostvaruju evropsku produktivnost i koji su podigli izvoz do nezabeleženih visina. Njima ni danas ne treba državna zaštita od stranaca nego zaštita od pogrešne državne agrarne politike.

Kada je pak država pribegavala raznoraznim lex specialisima, kao što je uradila sa Al Dahrom, i kao što namerava da uradi sa Tenisom, rezultati su bili (i biće) porazni i po seljake i po radnike, a i za “poštenu inteligenciju”. Ni to, međutim, verovali ili ne, nije najgore. Jer, Vlada je uspela da dodelu privilegija i izbegavanje konkurencije ugura u regularnu zakonsku formu, tako da će to ubuduće biti potpuno legalno. Reč je, razume se, o prošlogodišnjim izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kojima je propisano da će “30 odsto zemljišta u svakoj opštini moći da se po prioritetu izdaje u zakup pravnim licima koja imaju najbolji poslovni plan”.

E, upravo ovih dana održana je prva, valjda “konstitutivna”, sednica komisije koja će time da se bavi. Članovi komisije su ministri poljoprivrede Branislav Nedimović, privrede Goran Knežević i finansija Dušan Vujović. Misli li neko da će ti ministri time stvarno da se bave? Neće. A i zašto bi? To zaista i nije posao minist(a)ra. Ali zato ima ko hoće. To su, kako se već glasno priča po kuloarima Nemanjine 11 – Dragan Glamočić, savetnik premijera Vučića za poljoprivredu, i Marjan Rističević, visoki dužnosnik SNS i predsednik skupštinskog Odbora za istu oblast. To će biti, ako je tačno, još jedan mehanizam da se zemlja dodeljuje ne po tržišnim kriterijumima, tj. na osnovu cene koju je neko spreman da plati, nego po političkim i drugim vezama.

Ali, neće biti ništa bolje ni ako se ispostavi da je sve to rekla-kazala. Nije ovde “kadrovsko pitanje” ni najvažnije. Ključno je ovo: možete li da zamislite bilo koga ko izdaje zemlju u zakup, pa zakupca pita ne koliko će da plati zakupninu nego kakav mu je biznis plan. Princip, dakle, po kojem se zemlja dodeljuje u zakup suprotan je ne samo ekonomskoj logici nego i zdravom razumu. Tako da ni najsavesniji primenjivači onoga što se “grbo rodilo” to neće moći da isprave.

Kao i kod zakupa, tako i kod prodaje, tom poslu treba pristupiti tako da se maksimalno poveća broj učesnika na “licitaciji”. Što veća konkurencija, to veća cena. To već samo po sebi govori da na tržište ne treba odjednom grunuti svih 300-400 hiljada hektara državne zemlje. O tome smo već na ovim stranicama pisali povodom prodaje Poljoprivrednog kombinata “Beograd”, ali nije zgoreg sada ponoviti. Tim pre što je pre neki dan ponovo raspisan tender za njegovu prodaju. I opet je napravljena stara greška. PKB se prodaje “u celini i celosti”, takoreći u “jednom komadu”. To znatno smanjuje broj potencijalnih kupaca. Umesto toga, pre prodaje PKB treba podeliti na logične, tj. poslovne celine: stočarstvo, ratarstvo, povrtarstvo… i onda te celine prodavati odvojeno. To bi sigurno povećalo i konkurenciju, a time i – kao što je već nebrojeno puta istaknuto, ali šta da se radi kada i u Vladi i u opoziciji, a i u intelektualnoj eliti vlada suprotno mišljenje – cenu.

Preneto na širi plan, to znači da bi i državnu zemlju koja se prodaje trebalo podeliti na parcele u skladu s njihovom potencijalnom ekonomskom namenom: negde bi to mogle da budu i “table” od 500 i 1.000 hektara (za ratare i stočare), a negde i celine od 10-20-50 hektara (za povrtare i voćare), tako da za svakog ozbiljnog poljoprivrednog proizvođača bude ponešto. U tom slučaju, ako zemlju kupe u fer i poštenom nadmetanju – a ne “po prioritetu” i upola cene – neće biti razloga ni za strah od stranaca. Takvih primera, i ako ih bude, u nema sumnje oštroj domaćoj konkurenciji neće biti mnogo, možda na prste jedne ruke da se izbroje. Zemlju svakako nigde neće odneti, a doneće znanje, tehnologiju, kapital. Tako ćemo, na kraju, sa jedne strane dobiti snažnu, konkurentnu i izvozno orijentisanu poljoprivredu, a sa druge – razvijeno, napredno i urbanizovano selo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. januar 2017.

 

Put u pakao

Zbog takvih kao što je Paković, koji su se nameračili da krčme njegovo delo, Marks je još za života rekao da on nije marksista. A možete li da zamislite, dragi čitaoci, kako je Krleža poskočio od radosti kada je čuo da ga je Zlatko primio u svoje društvo. Ili se, u stvari, od muke prevrnuo u grobu.

Ali, dobro, da vidimo šta je još (“Socijalna pravda ili varvarstvo”, Danas, 13. 1. 2017) napisao Paković: “Za neupućene, reći ću ovo: ukoliko neko ima 10 stanova i koristi ih samo za svoje potrebe, to je lična imovina, koja je u skladu s njegovom kulturom. Ukoliko pak daje pod najam te stanove, to je privatna imovina. Na ovoj razlici između privatnog i ličnog vlasništva ogleda se nonsens u Lakićevićevom izvođenju zaključka i njegovo groteskno određenje individualne slobode.”

Nije baš lako iz ove konfuzije razabrati šta Paković hoće da kaže. Da je lična svojina izvedenica iz lične slobode, ali ne i privatna? Ali, kakva je uopšte ta razlika između lične i privatne svojine? Tu “strogu” podelu na ličnu i privatnu svojinu izmislili su staljinisti (a bilo ih je, da ne bude zabune, i pre Josifa Visarionoviča, samo koristim savremenu termitologiju) kada su zabranili privatnu svojinu. Pa su sitnice koje su ljudi prosto morali da imaju u svom vlasništvu nazivali ličnom svojinom da ne bi upotrebljavali tu proskribovanu reč “privatno”.

Razlika koju Paković pokušava da napravi između ličnog i privatnog vlasništva – besmislena je. Vaša imovina je vaša imovina, lična i privatna, a kakav će pravni status ona imati, kakav će, recimo, poreski režim na nju biti primenjen, zavisi od toga kako je i za šta koristite. I to je sve rešeno još od rimskog prava.

Ono čemu se Paković, u stvari, protivi jeste “kapitalizacija svojine”, tj. pretvaranje svojine, nazvali je ličnom ili privatnom, svejedno, u kapital. Njemu, dakle, da “parafraziram” njegov primer, ne smeta ako neko ima 10 mašina, recimo kompjutera, i sam se na njima igra, ali mu smeta ako bi neko na 10 kompjutera zaposlio 10 ljudi. Bez obzira na to što bi oni na taj način zarađivali za život. Jer bi to stvaralo socijalnu nepravdu. To što bi tih 10 ljudi, u prvom slučaju, pored vlasnika lične imovine kome ona služi samo za zabavu, pomrlo od gladi, Pakovića ne dotiče. Jer bi to bilo socijalno pravedno.

Upravo je kapital omogućio neverovatan, strelovit razvoj i čoveka i društva u poslednjih 200 godina. I upravo je razvoj kapitalizma omogućio da znanje, ljudski duh, inovativnost, bude najvažniji kapital, najvažnija “proizvodna snaga”. “Društvo znanja” je kapitalistički proizvod. Ili, tačnije, najnoviji stupanj u njegovom kretanju.

Drugo, piše (i) dalje Paković: “Držim da liberalne vrednosti jesu neophodan, ali ne i dovoljan uslov slobode. Jer, slobode nema bez socijalne pravde, koju podmuklo gazi neoliberalni kapitalizam, kojem su danas promotori i Lakićević i Boarov i Latinka Perović.”

Uzgred, kaže se “promoter” a ne “promotor” – osim ako on stvarno ne misli da smo mi nekakvi motori i osim ako nisu pogrešili slovoslagači – ali, dobro, biću velikodušan, uzeću da se radi o “lapsus lingue”. Ne mogu, međutim, tek tako da pređem preko činjenice da Paković nije u stanju da vidi da je najveća socijalna pravda tamo gde je kapitalizam najrazvijeniji. Tamo gde su slobode najveće, najveća je i demokratija. Svaki pokušaj ukidanja “kapital-odnosa” i time nasilne preraspodele privatnog bogatstva, završio se porazno po slobodu uopšte, a onda i po razvoj, ali pre svega, u krajnjoj konsekvenci, po socijalnu pravdu. Zar nedavni primer Venecuele, pod u Srbiji od levice (a i od desnice, samo iz nacionalističkih razloga) obožavanim Čavezom, to ubedljivo ne potvrđuje. Možda su Čavez, Kastro i njima slični, kao i Paković, imali najbolje namere, ali je taj put, kao što se često dešava, njihov narod odveo u pakao.

Ili, da uzmemo suprotan primer, Kinu. Dok je tamo, u skladu s Pakovićevom žudnjom za socijalnom pravdom, bila ukinuta “eksploatatorska” privatna svojina, tj. kapital(izam), zemlja je tonula u bedu, ne uspevajući da reši ni osnovni problem prehrane stanovništva. To je bilo istinsko varvarstvo. Kada se pre 15-20 godina manula tih gluposti, postala je najbrže rastuća ekonomija na svetu. Nije, naravno, Kina danas uzor demokratije i socijalne pravde, ali tome nije kriv liberalizam, ni stari ni novi, nego upravo obrnuto – nedostatak slobode. A Adam Smit, utemeljitelj liberalizma, na fakultetu je predavao “Teoriju moralne osećajnosti”. Ima i istoimena knjiga.

Konačno, kaže Paković i ovo: “Lakićevića i Boarova nema tamo gde sam ja – da se protive rehabilitacijama srpskih kvislinga i četništva.” Nisam znao da je Paković zadužen za dodelu (prvo)boračkih spomenica niti me to zanima. Samo ću, čitalaca radi, uputiti na tekst “Rehabilitacija” objavljen u NIN-u još 2010. godine.

Ali, šta su činjenice pa da obavezuju jednog “intelektualca u tranziciji”. Štaviše, on uporno manjak argumenata pokušava da nadoknadi viškom bezobrazluka, mada sam ga u prethodnom tekstu lepo zamolio da to ne čini. Pošto mene mrzi da preko štampe razmenjujem uvrede, ovu polemiku, sa svoje strane, smatram okončanom.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. januar 2017.

 

Leka i Koča

Povodom knjige “Hronika sumnje” Vladislava Bajca

Kada sam nedavno napisao tekst “Paradigma Ra(n)ković” pribojavao sam se da je upotreba imena nekadašnjeg visokog komunističkog rukovodioca i dugododišnjeg šefa Udbe i svih policija, makar i kao simbola, prevaziđena i da se priča oko Leke može zavrteti još samo, kako sam napisao, na slavama, ali da izvan tih slavskih krugova i prigoda ona ne znači praktično ništa, pogotovo mlađim generacijama.

A onda mi je, kao novogodišnji poklon od kume, u ruke dospela knjiga Vladislava Bajca Hronika sumnje. I shvatio sam da je ta tema još vrlo živa i žilava i da se, štaviše, održava među svetom za koji bi se na prvi pogled reklo da je iz sasvim drugog filma. U stvari, zaintrigiralo me je kada sam prelistavajući knjigu i čitajući na preskok pojedine fragmente nabasao na deo u kojem se govori baš o pomenutom Aleksandru Rankoviću. I to – u tome je bio “keč” – isključivo pozitivno, kao poslednjem čuvaru Jugoslavije, čije je uklanjanje s političke scene praktično trasiralo put njenoj propasti.
Posebno mi je to bilo neobično kada sam malo dublje ušao u sadržaj knjige. Kako to, postavilo mi se pitanje, da pripadnik rok generacije (a jednom roker – uvek roker, kaže izreka), dakle nečega što je takoreći pojam slobode, može da bude toliko fasciniran šefom (tajne) policije. To jest, kako može da veruje da je policija predstavljala poslednju i najjaču odbranu bratstva i jedinstva, kao i čitavog političkog sistema, a posebno nečeg što se (tako gordo) zove samoupravljanje?

Hronika sumnje je – da napomenem za one koji nisu imali prilike da pročitaju knjigu – autobiografsko štivo, tačnije svojevrsna mešavina privatne i javne istorije, u kojoj pisac paralelno beleži događaje iz svog ličnog života, ali i one iz spoljašnjeg sveta koji su na njega ostavili snažan utisak i o kojima ima potrebu da iznese vlastiti stav.

Evo šta, dakle, ukratko, Bajac piše o Rankoviću. “Smenjivanje najpoverljivijeg saradnika i saborca predsednika Tita, njegovom rukom, izazvalo je zemljotres i po dubini državne strukture i po trajanju… Povod za kompletnu smenu svih srpskih kadrova iz vrha policijskih i drugih sigurnosnih službi državnog aparata… Svi ti žrtvovani ljudi bili su skoro do gluposti verni komunističkoj ideji, kao i samoupravljanju… kadrovska rokada izazvala (je) jak potres. Ali i prvi put ozbiljno dovela u pitanje međunacionalne odnose, do tada čuvane kao najvrednija tekovina oslobodilačkog rata… Nikada više ni Tito ni Jugoslavija neće imati tako odane ljude na tako važnim mestima. Ne toliko politički koliko operativno bitne po funkcionisanje jedne prilično dobro osmišljene države. Lekinom smenom Jugoslavija je krenula putem koji će je odvesti u jačanje pojedinačnih republika nauštrb Federacije. Dugo posle toga, a deceniju posle Titove smrti, kulminacija nacionalnih stremljenja dovešće do ratova devedesetih.”

Samo da Leka nije bio smenjen, zaključuje se iz navedenih redova, bratstvo i jedinstvo bi bili sačuvani, republike ne bi ojačale na račun centralne vlasti, Jugoslavija bi nastavila da dobro funkcioniše i ne bi tako neslavno, u ognju i dimu, nestala.
U stvari, to i nije neko novo mišljenje. Ono već odavno dominira političkom i intelektualnom scenom Srbije. Može se slobodno reći da već predstavlja i svojevrsni stereotip. Novo je, međutim, i iznenađujuće da se ono sada emituje i iz krugova od kojih se (budući da su “po difoltu”, što bi rekla “deca globalizma”, u opoziciji prema establišmentu) to ne bi očekivalo.

No, tu nije kraj iznenađenjima. Jer, Bajčev favorit za Titovog naslednika i novog jugoslovenskog vođu zapravo je Konstantin Koča Popović. O njemu Bajac govori sa divljenjem.
“…Heroj socijalizma (pravi, ne proizvedeni), verovatno najautentičniji, iskreno demokratski, a jedini suštinski naslednik Josipa Broza Tita, legendarni Koča Popović, tiho, a vidljivo – potpuno se povukao iz politike i javnosti”. A malo kasnije to i ponavlja: “Te 1972. godine iz javnog života je izašao najnapredniji političar i vrhunski intelektualac, verovatno jedini čovek koji bi bio u stanju da povede Jugoslaviju dalje u sigurnu i bolju budućnost”. Doduše, već u sledećoj rečenici Bajac pravi odstupnicu jer dodaje – “Ako je to uopšte bilo moguće i ako bi zavisilo od jedne osobe”, ali to za ovu našu priču nije bitno.

Jer, Leka i Koča bili su pravi antipodi. Toliko da je Koča podržao Titovu odluku da smeni Rankovića i prihvatio da zauzme Rankovićevo mesto potpredsednika Jugoslavije. Uostalom, to je i prirodno za jednog rigidnog komunistu i jednog nadrealistu. A, mada i sam general, ovaj drugi nije mnogo verovao u silu u politici.

“Ne verujem da vojska sama može nešto da postigne, prosto zato što sila, kao takva, ništa ne rešava”, rekao je Koča u intervjuu sredinom 1991, kada su mnogi zazivali intervenciju JNA.
Ali, ako su Koča i Leka bili takve suprotnosti, onda je samo jedan od njih dvojice “mogao da spase” Jugoslaviju. Odnosno, da bude jasno, samo jedna od te dve potpuno različite, gotovo suprotstavljene politike: ili jedna ili druga, nikako obe.
Ako već nije bilo ni Koče ni Leke, niti ikog drugog ko je mogao da skrene Jugoslaviju sa pogrešnog puta, tj. ako je Jugoslavija bez tog dvojca praktično sama srljala u propast, zašto je uopšte bilo potrebno da se u tu priču upliće (neko) treći, tj. strani element. I da se svetskim silama pripisuje da su zapravo završile ceo posao oko rušenja Jugoslavije.

Na samom kraju knjige, 2016. godina, Bajac citira “deo naslova jedne agencijske vesti”: “Jugoslavija je morala da umre”. Reč je o članku, objašnjava Bajac, američkog analitičara Fila Batlera, koji tvrdi da je “raspad Jugoslavije deo šireg plana Zapada da stvori protivnike u zemljama Trećeg sveta”. Dalje Bajac navodi Batlerov citat “politikologa i gostujućeg saradnika na Institutu političkih studija u Vašingtonu” Majkla Parentija.
“Prema Parentiju, američki cilj bio je da pretvori Jugoslovenske narode u zemlje trećeg sveta, plan je predviđao podelu zemlje, koja bi zatim svoju ekonomiju otvorila za zapadne kompanije i bankare; razbijanje prirodnih resursa, uključujući i ogromna mineralna bogatstva na Kosovu; demontiranje industrije koje nisu smele da budu konkurencija postojećim zapadnim proizvođačima, kao i stvoriti osiromašeno, ali pismeno i osposobljeno stanovništvo, koje će biti prisiljeno da radi za minimalac”, piše dakle Batler, a prenosi Bajac. I to zatim kratko komentariše: “Briljantan plan! Da li je uspeo? Da. Da li se nešto preskočilo? Ne.”

Tipična teorija zavere. Neki događaj iz prošlosti opisuje se onako kako to “teoretičaru” odgovara – pri čemu se taj opis uglavnom sastoji iz poluistina, kao što je u konkretnom slučaju reč – a zatim se taj opis volšebno pretvara u “plan”. Koji, naravno, u trenutku dok su se stvari događale, tim post festum planerima nije pao ni na kraj pameti, ali šta ih košta da nam kao najnovije otkriće prodaju ono što su naši stari odavno apsolvirali izrekom: posle bitke svi su generali pametni. Pa, ko proguta – proguta.

Moram ovde da napravim jednu malu digresiju, nek se vidi o kakvom je “stručnjaku” reč. Batler, naime, kaže – a Bajac ga citira – kako je Jugoslavija nekad bila 24. zemlja po veličini bruto domaćeg proizvoda, dok je danas “Bosna i Hercegovina po razvijenosti 112. ekonomija na svetu, Hrvatska trenutno na 76. mestu, Makedonija na 130. poziciji, Crna Gora na 149. mestu, Srbija na 87, dok Slovenija zauzima 81. mesto”. Ne treba mnogo znanja da bi se uočilo da Batler ovde meša “grandmothers and frogs”, što bi rekao Vuk Drašković. Veličina BDP-a, naime, nije isto što i razvijenost. Veće, tačnije mnogoljudnije zemlje, u načelu imaju veći BDP. Sasvim plastično: Kina ima 150 puta veći BDP od Luksemburga, ali su Luksemburžani, u proseku, 15 puta bogatiji od Kineza. Konkretno, bilo bi lepo da je Srbija po razvijenosti tako blizu Slovenije, ali nije. Slovenija ima BDP po stanovniku preko 15.000 evra, a Srbija jedva 5.000 evra.

Šta vredi? Opčinjenost Srba teorijama zavere poznata je, ali čovek ipak nekako računa da ona nije prodrla tako duboko, tj. visoko, u društvo. Tim pre što sam Bajac citira Koču Popovića, čije je shvatanje potpuno suprotno Batlerovom. Između ostalog, i Kočine reči o budućnosti Srbije (takođe iz intervjua, takođe sredinom 1991). “Ma kakva budućnost. Budućnost Srbije je daleka. Srpsko-hrvatski spor je tako dubok da će mu trebati 20 do 50 godina da se zaborave jame… i njihovo obnavljanje.”

A onda i ovo iz Kočinog dnevnika: “Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kojem su bili pre 100 godina. Oni nisu u sukobu sa svetom već sa samima sobom. Vraćaju se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osiromašili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji”, piše srpski Konstantin Veliki.
Nije imao ko da ga sluša. Što je paradoksalno, ne sluša ga ni Bajac.

Koča nigde ne pominje nikakav tajni plan, nikakvu zaveru stranih sila, tj. Zapada i Amerike (a trebalo bi da se, kao dugogodišnji ministar inostranih poslova, nešto malo u to razume). Nego manje-više direktno upućuje da bi glavni uzrok ratova devedesetih i propasti, i Jugoslavije i Srbije, trebalo tražiti na potpuno drugoj strani. To jest, ne napolju nego unutra. U nacionalizmu.
Međutim, kao što rekosmo, Bajac svom “idolu”, čoveku koji je “i vizionar i ratnik, i političar i umetnik” – ne veruje. Nego, eto, veruje nekom Batleru.

I – šta je na kraju istina? Ako uopšte postoji jedna istina, tj. ako se pred našim očima ne odvija neki naš, domaći, balkanski Rašomon? Zašto je propala Jugoslavija? Zato što nije bilo Leke, zato što nije bilo Koče ili su je rasturili zli stranci?

Konfuzija koja u ovom pogledu vlada u Hronici Vladislava Bajca ne predstavlja, međutim, neku naročitu specifičnost ovog dela. I da se ona tiče samo Bajca – ni po jada, ne bi ovih redova sigurno ni bilo. Nije s tim stvarima raščistila ni Srbija, pre svega onaj njen “misleći deo”. I, ma koliko paradoksalno, ne samo u pojedinim glavama nego i u najvećem delu nacije, paralelno, istovremeno i “jednakopravno” egzistiraju sve tri, iako su međusobno suprotstavljene, verzije. U Stvari, uz sve pohvale koje se tu i tamo mogu čuti na njegov račun, ubedljivo najmanje poklonika ima Kočin liberalni (nije se slučajno on iz politike povukao s padom Nikezićevih liberala) i (s prethodnim povezan) antinacionalistički stav. Ti retki pojedinci dođu mu danas kao neki savremeni srpski nadrealisti, malo (ili malo više) iščašeni, pomereni iz sveta, koji se ne uklapaju u dominantno mišljenje i plivaju nasuprot struji. Baš kao nekada Koča.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. januar 2017.

 

Socijalna pravda ili varvarstvo

U poslednjem svom napadu, pod naslovom Karla Popera, “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” (Peščanik, 05. 01. 2017), iako sam prethodno osporio njegovu argumentaciju o mom navodnom antizapadnjaštvu, Mijat Lakićević piše: “Zapad je, u političkom smislu, ne geografskom naravno, nikao i razvio se na liberalnim vrednostima. Temeljna među njima – i dotle se Paković i ja slažemo – jeste sloboda pojedinca. Ali, prva izvedenica iz individualne slobode jeste – privatna svojina. I već se tu razilazimo. Jer, Paković je ogorčeni protivnik privatne svojine. A za privatnu svojinu je vezano slobodno tržište, tj. konkurencija, a oboje su koren pravne države. Jednom rečju to se zove – kapitalizam. To jest, kao što rekoh, Evropa. Kao ogorčeni protivnik privatne svojine i kapitalizma, Paković se, dakle, razilazi, ne sa Mijatom Lakićevićem, nije to ni bitno, nego sa Evropom. Preciznije – sa zapadnom Evropom. I zato je – posebno u kontekstu aktuelnog srpskog dvoumljenja između Istoka i Zapada – antizapadnjak.”

Prvo, prva izvedenica iz individualne slobode nije privatna svojina. Za neupućene, reći ću ovo: ukoliko neko ima deset stanova i koristi ih samo za svoje potrebe, to je lična imovina, koja je u skladu s njegovom kulturom. Ukoliko pak daje pod najam te stanove, to je privatna imovina. Na ovoj razlici između privatnog i ličnog vlasništva ogleda se nonsens u Lakićevićevom izvođenju zaključka i njegovo groteskno određenje individualne slobode.

Drugo, on uspostavlja relaciju identiteta između kapitalizma i Evrope, između stanja i procesa. To je netačno. Moderna evropska misao zasnovana je na Rusoovom uvidu: “Prvi čovek koji je ogradio parče zemlje i objavio: ‘To je moje!’, našavši dovoljno prostodušnih da mu to i poveruju, istinski je osnivač građanskog društva” (“Razmišljanja o poreklu i temeljima nejednakosti među ljudima”, 1754. god.).

Dakle, temelj evropske modernosti (ako baš insistirate, zapadnoevropske modernosti) jeste antikapitalizam. Ako je Žan-Žak Ruso antizapadnjak, onda je i Paković antizapadnjak. Ako su antizapadnjaci i Marks i Niče, i dadaisti i nadrealisti, i Breht i Sartr i Krleža, onda je to i onaj ko ovo piše.

U svom poslednjem ataku, pod naslovom “Čašće i beščašće” (Danas, 10. 01. 2017), Dimitrije Boarov veli: “Nemam više prostora da se bakćem i Pakovićevim insistiranjem na razlici između lične i privatne svojine (koga uopšte zanima šta on i ja mislimo o tom pitanju) niti da se vraćam do Loka u 17. vek.”

Tu gde je Boarov stao, istinska rasprava tek počinje. Suštinski je razlikovati ličnu i privatnu svojinu jer pravni sistem to ne čini, pa pod isto podvodi i udžericu i fabriku, recimo, fabriku “Jura”, u kojoj je rad radnicima organizovan po nekadašnjem logorskom principu na Golom otoku. Zatim, tu je nasledno pravo koje nadalje reprodukuje ovu nepravdu: lična imovina nasleđuje se kao i privatna imovina. Bit moderne evropske misli, od Rusoa do Roze Luksemburg, i od Luksemburgove do Agneš Heler, jeste da se ovo stanje izmeni – korenitim reformama ili revolucijom (koju klasični libera, Isaija Berlin smatra legitimnom unutar pravnog sistema koji štiti društvenu nepravdu).

Ja, dakle, nisam ogorčeni protivnik privatne svojine, kako piše Lakićević, nego nastojim da se istinito shvati njena bit, nasuprot drugačije biti lične svojine, te da se ta dva tipa vlasništva strogo odvoje, pojmovno i pravno.

Najzad, naglašavao sam koliko je bitno ono što je uvidela Agneš Heler: “Sloboda Marksovog komunizma jeste sloboda liberalizma ostvarena u potpunosti i za svakog.” Raskinuvši rezolutno ovu bitnu vezu u teorijama savremenikâ Džordža Stjuarta Mila i Karla Marksa, vezu liberalizma i komunizma (koji poništava grešku izjednačavanja lične i privatne svojine, koja je temelj i sakrament liberalizma), neoliberalizam se našao opasno desno, u ćorsokaku mišljenja i prakse.

A Boarov se pita: “Doista, zašto Pakoviću toliko smeta što je Latinka Perović, od uskog i opreznog, takozvanog ‘socijalističkog liberalizma’ logično evoluirala ka takozvanom ‘građanskom liberalizmu’? Do te mere da se praktično, hteo ne hteo, uhvatio u isto kolo sa famoznim Milom Lomparom i njegovom bulumentom sa nacionalističke krajnje desnice…”

Naprotiv, držim da liberalne vrednosti jesu neophodan, ali ne i dovoljan uslov slobode. Jer slobode nema bez socijalne pravde, koju podmuklo gazi neoliberalni kapitalizam, kojem su danas promotori i Lakićević i Boarov i Latinka Perović.

Zaboravljajući na humanističku vezu liberalizma sa komunizmom (koji nije bio ostvaren, niti može biti ostvaren, ali jeste najviši evropski i svetski društveni ideal i vektor), srpska neoliberalna gospoda stala su na stranu varvarstva, gde svoju busiju ima i rečeni Lompar “i njegova bulumenta sa krajnje desnice”. Stoga, Lakićevića i Boarova nema tamo gde sam ja – da se protive rehabilitacijama srpskih kvislinga i četništva, jer su i ovi bili antikomunisti. Uostalom, Latinka Perović, njihova mentorka, u razgovorima sa blistavom Oliverom Milosavljević, 2008. godine, Dražu Mihailovića nazvala je tragičnom ličnošću, i, kao u kakvom sentimentalnom romanu, objasnila: “Na kraju su mu svi okrenuli leđa: prvo njegova rođena deca, zatim, kralj i vlada u izbeglištvu, a onda i njegovi komandanti.” (“Snaga lične odgovornosti”, druga knjiga, str. 192)

Eto zašto mi smeta to što je Perovićeva “logično evoluirala” ka “takozvanom ‘građanskom liberalizmu’“. Logika tog evoluiranja opravdava varvarstvo i njegovu političku i ekonomsku elitu.

Zlatko Paković, Danas
13. januar 2017.

 

Hristos se rodi, Vaša Svetosti

Ovih dana je za božićnom trpezom neko ispričao sledeću “istinitu legendu”, kažu još od pre Drugog, a možda i Prvog svetskog rata. Prevrne se čamac i pop upadne u reku. Uskomešaše se u čamcu, viču “daj pope ruku, daj pope ruku” – pop ništa. Voda nosi, veslaju oni, opet se približe popu koji se već davi, opet viču “daj pope ruku, daj pope ruku”, ali pop kao da niti vidi niti čuje. I – udavi se.

Odu oni u selo, ispričaše popadiji šta je i kako bilo, kad popadija veli: “Pa ljudi, što vikaste ’daj pope ruku’, trebalo je da kažete na pope ruku, znate da pop nije naučio da daje nego samo uzima”.

Ili, drugi primer, mit o Vuku Brankoviću kao izdajniku stvorila je u stvari Srpska pravoslavna crkva da bi se osvetila Brankovićima, koji su se najduže borili protiv Turaka, zato što su, da bi skupili novac za odbranu, Crkvi razrezali porez. SPC je bilo važnije da ne plaća porez nego da se narod i država odbrane od otomanskih zavojevača.

Patrijarh Irinej je, izgleda, pravi nastavljač te “tradicije”.
Povod za ove redove je “Božićna poslanica”, koju je poglavar SPC uputio pravoslavnim, ali i svim drugim vernicima, kao i građanima, a posebno vlastima Srbije. Ne ona klasična i zvanična, da ne bude zabune, nego ona koja je sadržana u razgovoru za Televiziju Hram, oficijelno crkveno glasilo.
“Dok se celokupna imovina ne vrati crkvi, mi nećemo plaćati porez”, poručio je, da podsetimo, uoči Božića Patrijarh Irinej.

Time se crkva stavila iznad zakona, iznad države, ali i iznad svih građana, naročito (pravoslavnih) hrišćana. Mnogo puta smo do sada od najviših zvaničnika Srbije čuli kako nema niko jači od države. Patrijarh Irinej je, međutim, belodano pokazao da ima. To je Srpska pravoslavna crkva.
Nije to ni najvažnije.

Dok propoveda prezir prema materijalnim vrednostima, SPC, kao što vidimo, i te kako vodi računa o svojim finansijama.
Dok priča o “carstvu nebeskom”, da će mučenici na ovom svetu biti nagrađeni boljim životom na onom, sveštenici SPC pre svega gledaju kako da svoj ovozemaljski život učine lepšim i lakšim, mučeništvo ostavljaju “sirotinji raji”.
Dok potražuje zemlju koja je 1945. podeljena bezemljašima, SPC ne potražuje zgradu u koju se posle 2000. uselila jedna srpska fašistička stranka. Neće valjda da remeti dobre odnose?

Umesto da bude pojam skromnosti, kao što njeno učenje nalaže, Pravoslavna crkva je u Srbiji danas sinonim za luksuz i pohlepu. Umesto da širi altruizam i čovekoljublje, SPC tone u sebičluk i samoživost.

SPC sve manje liči na Božiju kuću, a sve više ne nekakav holding, ili korporaciju. S tim što i korporacije sve više brinu o takozvanom društveno-odgovornom poslovanju, pa na ovaj ili onaj način pomažu siromašnima i onima koji ne mogu da se brinu o sebi. A šta je SPC učinila za te ljude? Šta su njeni “velikodostojnici” uradili da najradosniji hrišćanski praznik učine lepšim onima kojima je pomoć bližnjih najpotrebnija. Nisu posetili nijedno svratište za beskućnike, nijedan dom za napuštenu decu, nijednu bolnicu. Nikome nisu ništa poklonili. Samo su svoje proizvode i usluge debelo naplaćivali. Samo su uzimali.

“Money, money, money”, to je molitva SPC. Kakav “Oče naš”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. januar 2017.

 

U škripcu

Odmah treba reći: odluka o prodaji državnih stanova sasvim je ispravna i trebalo je da bude doneta mnogo ranije.

Ali, kada bi predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić prodavao svoj stan ili kuću, da li bi sebi za taj posao dao 15 dana, od toga pola neradnih, a sve to u jeku najvećih narodnih svetkovina, Nove godine i Božića, kada se poslovi, pogotovo krupni, stavljaju u stranu i odlažu?
Naravno da ne bi. Niko normalan to ne bi uradio, pa ni premijer Vučić.
Tim pre ako je stan ili kuća vrlo skup(a) za naše prilike, tj. vredi 400-500 hiljada evra, pa nema mnogo ljudi koji te pare mogu tek tako da skupe.
Pogotovo ako u stanu ili kući žive zakupci, bez čijeg pristanka dotična nepokretnost ne može ni da se vidi, a oni, kao što se često dešava s ljudima koji žive u tako luksuznim objektima, mogu negde i da otputuju tokom praznika.

A kad smo već kod zakupaca, ako bi premijer Vučić prodavao stan koji je izdao u zakup, da li bi ga prodavao sa podstanarima ili bi ih se prethodno rešio, onako kao što se to i inače radi u takvim prilikama? Jer, ko će da kupi neuseljiv stan? A i ako bi ga neko kupio s namerom da ga izdaje, valjda bi hteo da sam odredi cenu i sve ostale elemente ugovora, a ne da mu to nameće bivši vlasnik?

Ta, kao što vidimo sasvim razložna pitanja, koja su postavili novinari na konferenciji za štampu izazvala su, međutim, kao i obično u tim prilikama, prilično burnu i ljutitu reakciju premijera Vučića. Ali, za razliku od prethodnih slučajeva, ovog puta u Vučićevom nastupu nije bilo žara, ni one dobro poznate energije; sve je delovalo kao naučeno, izveštačeno. Možda smo i mi oguglali, ko zna, ali nekako premijer nije delovao ubedljivo. Kao da je i kod njega došlo do izvesnog “zamora materijala”, pa je i njemu dojadilo da stalno ponavlja isti performans. I, što je za njega čudno, kao da nije znao da se izvuče iz nezgodne situacije u koju je, uzgred, sam sebe doveo.

Tako je, “preglumljeno”, delovao i premijerov pokušaj da krivicu zbog (eventualnog) neuspeha prodaje prebaci na medije. “Naša procena je da treba da dobijemo minimalno 10,5 miliona evra, ako se ne varam, u budžet. Plašim se da nećemo završiti ni sa 1,5 ili dva miliona jer nećemo prodati gotovo ništa zbog loše kampanje koja se vodi”, rekao je premijer.

Naravno, nije ovde bilo nikakve “loše kampanje” protiv prodaje, postoji samo “kampanjska prodaja”.
Kratak rok, praznici, zakupci… sve su to okolnosti koje otežavaju formalno dobro postavljeni cilj, tj. prodaju državne imovine. Jer, ograničenjima koja je država sama sebi postavila sužava se krug zainteresovanih kupaca, drugim rečima smanjuje se konkurencija, što u krajnjoj liniji obara prodajnu cenu. Da bi se to znalo nije potrebno da čovek bude nikakav trgovački stručnjak, to govori elementarna logika kojom svaki “poslovno sposoban” čovek raspolaže.
Protivno toj logici ponašaju se samo ljudi koji su u nekoj nevolji, u nekom velikom, vremenskom ili finansijskom, škripcu, tj. kojima su pare hitno potrebne. Ili pak hoće da nekome učine neku uslugu, odnosno obezbede neku povlasticu.

Kao što se na već pomenutoj konferenciji za novinare premijer pohvalio, budžet – u koji pare od prodatih stanova treba da odu – nije u škripcu i novci mu hitno ne trebaju, ionako je u suficitu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 10. januar 2017.

 

Čašće i beščašće

Zlatko Paković je u tekstu “Mita Boarov štiti slobodu kapitalizma” (Danas, 6-8. januara 2017), reagovao na moje primedbe na njegov prethodni tekst “Neoliberalizam srpske istoriografije” (Danas, 23. decembra 2016). Primedbe koje sam izrekao u napisu “Brigu na veselje” u Novom magazinu (29. decembra 2016) – zato moram, kratko, ponovo da mu se obratim, sada pred očima čitalaca Danasa. Pokušaću, ovoga puta, da budem manje grub prema njegovom imenu, mada je neverovatnu diskvalifikatorsku grubost on sam nametnuo našoj neproduktivnoj polemici, pišući o naučnom delu Latinke Perović.

Evo, u prilog ove moje ocene, isečka iz njegovog gore spomenutog prvog teksta: “U Socijalističkoj Republici Srbiji pisala je Perovićeva istoriju socijalističke ideje u Srbiji kao istoriju slobodarske povesti. Danas, u kapitalističkoj Srbiji, ona drži da je to bila povest beščašća – time svoje prethodno istoriografsko delo kvalifikuje kao beščasno”. Šta u prilog ove teške optužbe protiv Perovićeve, u spomenutim tekstovima, Paković nudi kao neki dokaz? Samo da je ona negde napisala da je “načelo privatne svojine osnov lične slobode”. Zatim, u drugom napisu, tobože upućenom mojoj malenkosti, on, povodom Latinke Perović, nastavlja u istom stilu, pa, između ostalog, tvrdi da je njeno navodno političko konvertitstvo “javno evidentno”, itd.

Prvo na šta moram da upozorim Pakovića, kao “nezvani advokat” Latinke Perović, to je da se u javnom prostoru i u ocenama nečijeg naučnog rada jednostavno ne sme olako posezati za toliko teškom reči kao što je “beščašće”, pogotovu kada se razmatraju pitanja “istorije ideja” i ideoloških koncepcija. Tim povodom moram ovde biti krajnje sažet i jednostavan: intelektualci ne bi trebalo da seju reči kao krave balegu. Pogotovu ne bi trebalo da seju “teške reči”. No, glavni problem nije spomenuta nečasna kvalifikacija, nego laž na kojoj se ona zasniva. Pre svega, tvrdim da je montirana i praktično izmišljena teza da je Latinka Perović napisala ili rekla da je istorija socijalističke misli u Srbiji “povest beščašća”. Kako ovu Pakovićevu podmetačinu okvalifikovati nežnije i kulturnije, nego kao perfidni manevar?

Zatim, ko je i gde “javno evidentirao” da Perovićeva danas više ne misli ništa dobro o Svetozaru Markoviću, Žujovićima i drugim socijalistima 19. veka u Srbiji o kojima je toliko pisala i da ona danas smatra da oni nisu u svom vremenu bili i zagovornici slobodarskih ideja, nego puki beščasnici, to Paković ne navodi? Uzgred, o “povesti beščašća” možda bi se moglo razgovarati tek u kontekstu istorije Radikalne stranke pod Pašićevom rukom, koja je dugo manipulisala Markovićevim idejama, kao tobože svojim idejama vodiljama, a stvarno vodila čaršijsku i ratobornu nacionalnu politiku, ali to je već neka druga priča. Pa čak i ako je Perovićeva negde rekla da se unutar socijalističkog pokreta stalno vodila nečasna borba za prevlast, to je nešto drugo od onoga zašta je Paković teško optužuje.

Inače, taj metod montaže premise, da bi se izveo neki čudesni zaključak, treba li ikog podsećati, čuven je još od doba inkvizicije (rođen je još ranije), a vrhunac je dosegao u poznatim Staljinovim procesima protiv prethodnih političkih saboraca, tridesetih godina 20. veka. Zašto spominjem ove “montirane procese”? Ne zbog toga što smatram da će Paković, sa svojim “komunističkim fundamentalizmom”, završiti kao srpski Višinski, već zbog toga što je ovaj Staljinov tužilac, u svojim optužnicama uvek insistirao na tome da su oni koji su na bilo koji način ugrozili komunističku dogmu, ne samo ljudi bez časti, nego i “moralne nakaze” (naročito je to prisutno u slučaju Buharina). U stvari, kada se nekoj političkoj ideji pristupi kao crkvenoj, božanskoj dogmi, koja, dakako, ima vrhovnog i jedinog ovlašćenog tumača na zemlji, svako ko se toj dogmi i tom vođi suprotstavi – mora biti javno ekskomuniciran, moralno diskvalifikovan, a, po mogućstvu, i streljan. Zar treba na ovo “opšte mesto” da podsećam jednog “intelektualca u tranziciji”?

Pa i pojam političkog “konvertitstva”, čini mi se, Paković shvata krajnje dogmatički. Jer, kada se taj pojam smesti u konkretno vreme i prostor Srbije posle 1988. godine, onda je gotovo lako zaključiti da je liberalizam bio jedino utočište za one koji nisu pristajali da se pridruže doslednim borcima protiv zapadnog kapitalizma, Miloševiću i Šešelju, koji su vodili ratnu, krvoločnu politiku hegemonije prema južnoslovenskoj braći na Balkanu, ni tadašnjoj četničkoj bradi Vuka Draškovića, ni Mićunovićevom demokratskom “osmišljavanju rata” za nacionalne teritorije u Jugoslaviji.

Doista, zašto Pakoviću toliko smeta što je Latinka Perović, od uskog i opreznog, takozvanog “socijalističkog liberalizma” logično evoluirala ka takozvanom “građanskom liberalizmu”? Do te mere da se praktično, hteo ne hteo, uhvatio u isto kolo sa famoznim Mirom Lomparom i njegovom bulumentom sa nacionalističke krajnje desnice, koja je nedavno lansirala novu knjigu opet protiv Latinke Perović (nakon onog “Duha samoporicanja”, ili već tako nekako, to jest nakon knjige čija je ključna reč praznoslovlje). Sada navodno, sa krajnje druge idejne strane, stiže kritička knjiga Mire Bogdanović o liku i delu Latinke Perović. Pa to je prava fiksacija na ličnost Latinke Perović, koja se može objasniti samo strahom od liberalizma. Naziruća “neprincipijelna koalicija” levice i desnice u Srbiji, kada je u pitanju borba protiv liberalizma, odnosno kapitalizma, samo pokazuje da se i današnja srpska elita uporno regeneriše ideološkim hormonima iz 19. veka. Zato je Srbija bila i ostala jedna od najsiromašnijih država u Evropi.

Nemam više prostora da se bakćem i Pakovićevim insistiranjem na razlici između lične i privatne svojine (koga uopšte zanima šta on i ja mislimo o tom pitanju) niti da se vraćam do Loka u 17. vek. Mada treba i danas čitati Loka, koji je zapravo prvi analizirao “patrijarhalnu despotiju” kao univerzalni pojam i opasnost za slobodu pojedinaca.

Dimitrije Boarov, Danas
10. januar 2017.

 

Jedan narod, jedan fantom

Kad sudija Višeg suda Slobodan Keranović u svojoj presudi NIN-u kaže: “Ne može tužilac kao ministar unutrašnjih poslova zbog eventualnih propusta u radu lokalne policijske stanice ili određene policijske uprave biti označen kao lice koje je znalo za nezakonite radnje i pomagalo potencijalnim učiniocima krivičnog dela”, on – ma koliko se to nekima neće dopasti – zaključuje ispravno. Ministar policije zaista ne može, a i ne treba, da u svakom trenutku zna šta radi svaki policajac, pa ne može ni da snosi odgovornost zbog toga. Uzmimo nedavni “čačanski slučaj”, kada je zbog (navodnog) primanja mita uhapšeno tridesetak policajaca. Da li je zbog toga – zbog korupcije njegovih službenika, a ne njihovog hapšenja – neko optužio ministra Stefanovića? Nije niko, naravno.

Dotle je, dakle, pravna logika sudije bila u redu. Odatle, međutim, dotični sudija pravnu logiku zamenjuje političkom. Da se opet vratimo u Čačak. Zašto niko u javnosti nije rekao ni reč na račun ministra Stefanovića? Pa zato što je ministar svojim delovanjem, tj. policijskom akcijom, “istražnim radnjama”, pokazao da sa počinjenim nepočinstvima nema veze već je, naprotiv, učinio sve da počinioci (pardon – osumnjičeni; konačnu istinu će utvrditi sud, hm, pa zar ovakvi kakvi su i sudovi nisu sumnjivi, ali dobro, da sad u to ne ulazimo) budu otkriveni i “stavljeni iza brave”.

U slučaju “Savamala”, međutim, upravo to potpuno je izostalo. Jedan u kriminalističkom smislu krajnje jednostavan problem, sa obiljem i materijalnih dokaza i pouzdanih očevidaca, kako je vreme više prolazilo postajao je sve komplikovaniji i bio sve dalje od rešenja. Umesto da istražuje i otkriva, policija je zatrpavala i zataškavala. U strogo hijerarhizovanoj organizaciji kao što je policija jasno je da tako nešto nije moguće bez “glave”. Ne kaže džabe naš narod da “riba od glave smrdi”.

Uostalom, protiv takvog rezonovanja nije se žalio ni sam ministar policije, iz čega se nedvosmisleno može zaključiti da je i on, kao visoki državni funkcioner, uviđao njegovu opravdanost. Jer, tužbu sudu nije ni podneo ministar Nebojša Stefanović; tužilac je građanin (pokorni) sa istim imenom i prezimenom (i brojem lične karte). I pošto je već građanin Stefanović napravio taj oštar rez između sebe i ministra Stefanovića i u(s)tvrdio da između njih nema ničeg zajedničkog, to je i sud morao da se drži te distinkcije. A ne da svojevoljno tu dvojicu izjednačava i time, možda, nanosi duševnu bol građaninu Stefanoviću poistovećujući ga sa ministrom Stefanovićem s kojim očigledno građanin Stefanović ne želi išta da ima. Sudija Keranović je, dakle, očigledno prekoračio svoju nadležnost; još gore, prosto je pomešao babe i žabe, i zato valja očekivati da Apelacioni sud poništi prvostepenu presudu.

Međutim, ako je sud (i to Viši) presudio da ministar policije Nebojša Stefanović nije “glavni fantom Savamale”, postavlja se pitanje ko jeste? Premijer Vučić je u prvi mah za to optužio “idiote” iz (beo)gradske uprave, ali je kasnije gradonačelnik Siniša Mali to u više navrata demantovao, tvrdeći da sa rušenjem u Hercegovačkoj nema nikakve veze. I, mora se priznati, delovao je ubedljivo. A i logično je: taj posao prosto ni na koji način ne spada u njegovu nadležnost. Ako, međutim, glavni fantom nije načelnik glavnog grada, ako nije ni načelnik policije, ni ministar, onda to može biti samo neko iznad njih. To jest – iznad svih. Možda je to u stvari (skrivena) poruka presude, neki su pomislili poslušnog, a u stvari, ispada, hrabrog sudije Keranovića.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 8. januar 2017.

 

Mita Boarov štiti slobodu kapitalizma

U Novom magazinu i na sajtu Peščanika objavio je Dimitrije Boarov pred Novu godinu napis pod naslovom “Brigu na veselje”.  Naslov nema nikakve veze s povodom, nego, kako veli sam autor, sa novogodišnjom svetkovinom, a povod je moja kolumna “Neoliberalizam srpske istoriografije”.

Zanemariću maliciozne bokore kvalifikativa ad hominem, među kojima su i “neshvaćeni moralista”, “autoritarni nihilista”, kojima moje ime časti Boarov – to je na čast njemu, kulturi njegovih godina i ideologiji njegovog trenutnog radnog rasporeda iliti njegovog poslodavca.

O samoj stvari, pak, on veli: “Zlatko Paković je u Danasu osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije ‘Srpski socijalisti 19. veka’) do navodnog zagovornika kapitalizma i ‘privatne svojine kao osnova ljudske slobode’ (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj ‘Dominantnoj i neželjenoj eliti’ Latinke Perović).”

Dva puta u istoj rečenici, Boarov upotrebljava reč “navodno”: navodno konvertitski zaokret, navodno zagovornik kapitalizma. Međutim, u vezi sa agitovanjem Latinke Perović za kapitalizam, nema ničeg navodnog, jer je sve to javno evidentirano, kao što je i njeno istoriografsko, ideološko i političko konvertiranje javno evidentno: dovoljno je uporediti njene naučne radove koje je objavljivala u socijalističkoj Srbiji sa radovima objavljenim u kapitalističkoj Srbiji – da bi se belodano uvidelo kako ista istoričarka, u ova dva perioda, dijametralno suprotno ocenjuje iste ličnosti i iste istorijske procese i događaje. Nema tu tajni, nema tu ništa kobajagi, ničeg otprilike ili navodno. Negdašnja Roza Luksemburg srpske istoriografije, Latinka Perović, danas je njena Margaret Tačer. Štićenik Perovićeve, Boarov, ili nije pročitao knjige koje štiti, ili ih nije razumeo, uprkos tome što ih je čitao.

U svom napisu Boarov koristi lažne citate, podmećući ih kao navodne navode iz mog teksta (sic!). Ovo krivotvorenje je nemoralno delo par excellence. Na primer, on stavlja pod navodnike i ovu banalnost: “kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam”, pa čitalac ima utisak da on citira iz teksta s kojim polemiše. Ja to nikada nisam napisao, niti bih napisao. On veli i da sam napisao da je Perovićeva napisala: “privatna svojina kao osnov ljudske slobode”. To, takođe, nisam napisao, niti je to Perovićeva napisala. Kod nje stoji: “Načelo privatne svojine kao osnov lične slobode.” Ja to citiram, i taj njen stav kritički analiziram. Pozabavimo se tom stvari!

Gde je to, na primer, Paković našao da se liberalizam i neoliberalizam temelje na ‘poistovećivanju dva suprotstavljena pojma lične i privatne svojine’ jer, piše dalje Paković zanesen svojom maštom, ‘lična svojina jeste osnov lične slobode, dok je privatna svojina osnov lične neslobode’. Na kraju, on poentira da je ‘privatna svojina porobljenost tuđeg vremena, dakle bića drugog čoveka’.”

To poistovećenje dva suprotstavljena pojma, otkrio sam u samoj osnovi liberalizma. DŽon Lok, otac liberalizma, piše da čovek ima pravo da raspolaže svojinom koja je plod njegovog rada, i da upravo to pravo daje dostojanstvo njegovom radu. Sasvim tačno. Međutim, Lok to ne naziva ličnom, nego privatnom svojinom. A to su dve različite vrste vlasništva, koje su ovde skriveno poistovećene, što se, kroz stoleća, neupitno krijumčari u ideologiji liberalizma (čiji, pak, pozitivni uticaj stava o međureligijskoj toleranciji, nikad nisam negirao).

Lična svojina podrazumeva pravo na posed ličnog prostora i na vreme za lične potrebe. A privatna svojina jesu kompanije, fabrike, banke, hoteli… sve ono u šta je ugrađen tuđi rad za sticanje profita privatnog vlasnika. Uvećavanje privatnog poseda malobrojnih (“izabranih”), podrazumeva umanjenje ličnog vlasništva brojnima (potlačenima). Boarov ovo ili neće, ili ne može da razume, te je njegovo ismevanje pojmovne diferencijacije ličnog i privatnog vlasništva, cerenje nad sopstvenom zaslepljenošću.

Kad Latinka Perović piše da je “načelo privatne svojine osnov lične slobode”, ona, poistovećujući/brkajući pojmove privatno i lično, ne pravi samo logičku nego i moralnu grešku. Ta njena tvrdnja je groteskna jer vodi zaključku da ukoliko niste posednik/privatnik, niste slobodan čovek, i ko vam je za to kriv. Tako je govorila i Megi Tačer.

Nekadašnji naši promotori dijalektičkog materijalizma – među kojima i Dimitrije Mita Boarov ima svoje, doduše skromno, mesto – danas, umesto Marksa, Engelsa i Lenjina, koje su nekritički citirali, neupitno citiraju Ejn Rend, koja drži da je kapitalizam “jedini moralni sistem u istoriji”.

Otkrivajući mu razlog, na koncu svog napisa Boarov citira, koga drugog do Ejn Rend: “Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam.”

Nikad nije kasno da čovek postane rezil!

Zlatko Paković, Danas
6. januar 2017.